Висока црнокоса девојка, складне грађе, усправљених рамена и подигнуте главе, витка у струку, изузетно извајаног ледено белог тела, као исклесаног из мермера, обавијеног лепршавом, свиленом летњом хаљином, ходала је плочником, оивиченим с обе стране високим кедровим дрвећем олисталих крошњи. Копрена мрака, што их је заоденула нечим тајанственим, придавала им је језив и злокобан изглед. Створила је у њеној усковитланој свести представу фантастичних, претећих бића са хиљадоструким сплетом чворноватих руку које су се завршавале оштрим шиљцима, прекривених тешким црним плаштом од расутог лишћа. Учинило јој се да је безбројне очи помно посматрају из мрака, ужагрене и сјајне, вребајући час када ће да се обруше на њу и растргну је силовитим покретима.
Узбуђена, питала се шта јој је требало, као племкињи високог рода и наследници огромног богатства, да подлегне шаренилу, разиграности облика и јарким бојама необичних костима вашарских забављача. Шта ли ју је привукло циркусу, том месту окупљања обичних људи који би се сваког августа сјатили на пространој чистини, зајапурени од ишчекивања да жудним очима по неколико сати упијају вратоломије играчица на жици и доскочице кловнова? Преметала је по глави упозорења родитеља и осталих припадника кнежевске породице, која је по небројено пута чула у њиховим уздрхталим гласовима, испуњеним забринутошћу и стрепњом. Били су очајни што не жели да остане у удобности вртова пуних разбокореног цвећа и пространим, светлим собама палате, већ лута околним ливадама и забитим крајевима по мрклој ноћи. А сада је прекорачила сва упозорења и отишла у циркус! Понашала се недостојно положају једне кнегиње! Но, шта је могла када се немерљиво досађивала међу зидинама замка, док јој је душа хитала за искушењима?
Ипак, није морала да гледа циркуску представу баш ове вечери, није јој било ни најмање пријатно. Кловнови су јој се указали као нека ужасна, подсмешљива, искежена бића.
У њиховој појави било је нечег неприродног, што још није посве осећала, али је нејасно назирала. Целе вечери је страховала да ће јој неко украсти скупоцену огрлицу и могуће крадљивце проналазила у кловновима. Да не беше оног финог младића који јој је понудио букет цвећа, високог и наочитог, са топлим смеђим очима пуним доброте, не би могла да понесе ниједан пријатан утисак. Желела је да он буде ту, да је заштити од злих сила које су је опколиле, и то је дубоко осећала. Знала је да га је опчинила, захваљујући својој чудесној лепоти, заводљивој и опасној, којом је заносила срца многих младих људи у краљевству, да би их после, охола и дрска, сурово одбацивала. Овом ће ипак предати своје срце, није могла другачије сетивши се ироничних, презривих погледа кловнова који су јој потресали сва замршена осећања на дну душе. Видела је у њиховим очима искривљену слику себе саме. Или је то можда било право огледало, које је показивало њене пороке? Претрнувши, машила се бисерне огрлице.
Била је на месту, око врата, што ју је на тренутак ослободило разлога за стрепњу. Ноћ је постајала све мрачнија, и чинило јој се да се та језива тама која ју је обавијала одражава и у њеној души. Магични прстен не беше понела овог пута, тако да је била препуштена ћудима страховите помрчине, која јој се примицала попут густог облака, и чинило се да је све више опкољава. Са тамом је растао и понор у њеној души. Непријатна сећања, помешана са тугом и немерљивим ужасом, објашњавала су сва тумарања неприкладна њеном сталежу и високом положају који је заузимала у друштву. Заправо, тај прстен је више наликовао упијачу за мастило, који затвара врата судбине, густо и житко црвено мастило. Стресла се на саму помисао. Чврсто је обећала да ће са тим да престане и да постане смерна дама финих манира, само да се избави из стиска опскурних приказа. А онда, као да ју је наједанпут обасјала светлост среће. Угледала га је како се приближава, одевен у дугачак црни плашт који је додиривао тло, мрачан као и сама ноћ.
Зашто ли се пресвукао и кренуо њеним путем? Несумњиво је хтео да је изненади. Пришао јој је брзим корацима, без речи је загрлио и утиснуо пољубац на њене усне боје вечног огња. А затим јој је, пре него што је успела да дође по даха, хитрим покретом налик на пипке хоботнице, црне од мастила, стргао огрлицу. Није успела да крикне, приметивши како његова прилика бледи и ишчезава у тмини, док није постао посве бестелесан, налик на сенку обавијену дугим белим плаштом. Потом је заурлао, гласом рањене звери, док су се на белој тканини указала два закрвављена сјајна прореза. Авети су се све више умножавале преплављујући чистину оивичену високим сабласним дрвећем. Тада је схватила. Схватила је да је наступио неминован тренутак освете, да се утваре младића које је одбацила и убила крвавим упијачем за мастило буде и пристижу да је одведу, и да је одзвонио час у коме ће испаштати за сва недела, мучења и грозоморне злочине које је чинила годинама. Дошао је у магновењу када је хтела да се покаје, али доцкан. Последња мисао се прекинула у зачетку, док је осетила како пада на земљу и на чело јој се утискује тешки црни предмет из кога је цурила лепљива супстанца.
