Прешао је преко коловоза неких тридесетак метара од најближе зебре, како то често чини. Ишао је тротоаром што благо падаше низ Косовску, главну улицу своје касабе. Прошао је поред посластичарнице, апотеке, бакалнице, бербернице, кројачке радње, месаре и роштиљџинице, пекаре, механе „Стара Србија”, крај пар аветних локала позатвараних бутика, те још једне бакалнице облепљене тракама, жигосане пломбом пореске инспекције. Чудио се што му се берберин Тика и Воја месар не јавише, подизао им је руку пред њихове излоге тог прохладног мартовског јутра. Нису га видели од замагљених прозора. Први пут да му се не једе Тасин љути бурек с месом, специјално обогаћене љутине, само за њега. Уз хладан јогурт у чаши. Мора да је болестан. Ни мирис бурека, ни мирис Војине потпаљене скаре да му пролети плућима и одведе га у екстазу сећања на најбоље године. Стварно је болестан. Намерио се ићи до поште, где је радио. Мора да је био у толикој коми да се ни не сећа када су га пензионисали.
Прошао је поред Митине гвожђаре, чудећи се како није раздрао десну потколеницу штрчећим намотајем бодљикаве жице када се мимоилазио са стампедом општинара што хрлише ка бурецима и роштиљу при паузи за доручак. Најмање тројици се јавио, али узалуд. Јурили су као да неће бити сутра нових оброка. Пришао је до зебре на коловозу Трешњине улице што сече главну улицу и одводи ка брдима првих села на истоку.
Уљудни пешаци су стајали са обеју страна тротоара, чекајући једини исправни семафор за пешаке у паланци под планинчугом. Бар су вешто глумили уљудност. Хтели су они похитати преко зебре на црвено као какво јато јаребица праском из пушке, али су се срамили од табора са оне стране зебре. Разгледао је чекајућа лица на супротној страни, већина њему позната. Видео је швалера и швалерку што се држе раздвојено у тој групи, о којима му је причао Срба Синдикалац, кафански пајтос. Решио је да и он буде уљудан, сачекавши зелено светло за пешаке. Каква би само будала испао да се дрзнуо прећи улицу док сви стоје. То он ради кад је сам самцит, зато је и завршио пре два месеца у хитној, на ортопедији, па ни сам не зна где. Требало је чекати готово цео минут. Чекаће.
Досадили су му погледи у лица чекалаца око њега и на супротној страни улице. Разгледао је ретке, димљиве аутомобиле, махом совјетске производње и старости, тамиће и комбије што су превозили раднике, стоку, хлеб, поврће, грађевински материјал, пратио је кратки, мусави аутобус за Дерибиковицу. Јутарњи шпиц. Очијукао је пар секунди са окнима поште, неких седамдесетак метара испред њега.
Бацио је поглед на стуб за семафоре. Био је облепљен цедуљама огласа за издавање соба, гарсоњера средњошколцима једине средње дунђерске школе у касаби, понуде часова математике и физике. Биле су и две плакате. Доња плаката је била шестомесечни помен некој старици и горња, свежа плаката јучерашње сахране од којих устукну, преплашен фотографијама обеју плаката. Нешто није било у реду са сликама покојника на тим плакатама. Прво је помислио да је јучерашња киша раздрљавила штампу. Али није. Текст око слика је био нетакнут, старичин тек мало избледео од петомесечног, зимског стајања. Лица на тим плакатама су била извештачена, без очију. Из очних дупљи је буљио црни мрак, образи толико огољени и испуцали да се видеху јагодичне кости, носне хрскавице готово и не беше, косе у траговима, док су вилице висиле као да ће сваког трена отпасти.
Преплашио се, поче викати, дрмати најближе пешаке до себе, упирући кажипрстом на ужасне плакате. Игнорисали су га, не склањајући са лица израз посвећености својим бригама и обавезама. Занемео је, није могао доћи до гласа. Пешачки семафор позелене и скупине са обе стране зебре кренуше једна другој у сусрет. Притрчао је на пола зебре и ухватио за рукав оног швалера кога су оговарали у кафани пре неколико месеци. Дрмао га је и вукао. Швалер га је игнорисао, потајно буљећи у швалерку иза себе, дајући јој сигнале очима и неприметним кезом.
Дотрчао је назад до плаката и детаљно погледао горњу плакату. Испод стравичне слике писало је његово име и презиме, Крстивоје Букумировић, КРСТА ПОШТАР, рођен 1952, умро ове године, изнад слике обавештење да је изненада преминуо у саобраћајној несрећи, испод надимка пасус локације, датума и сатнице сахране, затим попис ожалошћених из најближе фамилије и на крају, у фусноти реклама погребне фирме, све то уоквирено кичастим рамом црне боје.
Сетио се несреће. Десну руку су му сутрадан одсекли, зато га берберин и месар нису видели, махао им је њоме малочас са тротоара. Живео би он још, тако сакат, али је имао јача нагњечења главе, копрцао се недељама између живота и смрти, у дубокој коми. Нису смели ништа да дирају, доктори проценили узалудно отварање главе. Бар су тако рекли његовој жени, брату, сину, ћерки и унуцима. Није био ни у једној странци, вечита опозиција или маргиналац, а и председнику општине је недавно стао на жуљ, досађујући му око неких запослења рођака. Грађанин другог реда, можда и трећег. Откачили га, чекајући да умре. Нико од паланачких оца да се заинтересује за једног од својих неколицине поштара.
Нико га није видео. Бар се надао да га повременим погледима виде како треба на плакатама, док их не прелепе новим објавама. Имао је лепу плакатну слику, након војске, у цвету младости, када му је било једва двадесетак година, а преминуо је у педесет деветој. Прилично је слика на плакати збуњивала пролазнике, помислећи најпре да је млад човек умро. И даље се сматрао младим, јер је старост сматрао након осамдесете, не дочекавши је у свом телу, у својим на смрт згаженим ткивима. Говорили су му да има нарав прадеде, упокојеног у 106. години живота, у шумовитим недрима ћутљиве планинчуге. Маштао је доживети те године, неретко. Бољу слику му нису нашли за плакату; из личне карте нису могли јер је била превише дрљава, просуо кафу једаред преко ње. Пасош није имао, а на пар летњих, фамилијарних слика када му је долазио брат са породицом из Војводине, или је мрднуо или је био заклоњен другима. Ни оних пар слика са банкета и свадби нису биле довољно оштре. Његова удова решила да стави младалачку слику у плакати и тачка! Нико од унука га није сликао телефоном, нису имали времена. Он је зазирао од нових технологија, остао је веран ризлингу, вињаку и времешном кафанском друштву. Веровао је да је плакатна слика сасвим пристојна, сећајући је се, јер је од ње сада само могао видети контуру људског лица у распадању.
Враћао се одакле је и дошао, након минута сажаљивог буљења у поштанска окна. Није смео ићи тамо, сигурно би чуо од шалтерских колега нешто што не жели да чује о себи, или да види неког срећника што му је попунио упражњену столицу док преузима паре за исплате по паланачким беспућима. Његов офуцани и блатњави мопед је био паркиран испред поште. Ко ли ће тебе сада да јаше?, помислио је. Сетио се офуцане и испуцале поштанске торбе, чашћавања пензионера приликом поделе пензија учмалим доловима под планинчугом, плату преко плате је добијао од њих. Заплака, а суза нигде да му раздрљаве видокруг.
Враћао се натраг потиштено, као у погребној поворци. Прошао је опет крај још увек затворене „Старе Србије”. Призором калдрмисаног тротоара, уличних фењера од кованог гвожђа, дрвенаријом прочеља древне механе, том сценом краја 19. века, нешто нарушеном кабловима модернијих бандера, осетио је дух Глишићевих приповетки, тај мирис мемљивих страница из детињства са влажне полице његовог собичка. Добио је од школе Глишићеве приповетке за одличан успех у IV разреду основне. Читао је те приче често. Само, ко ће му сада листати странице? Он је сада безрук, нематеријалан, прожима простор Свешћу само туда где је за живота телесно боравио. Његов дух лута само каналима, путањама што његово тело сејаше прошлошћу. Планирао је да чита Глишићеве приповетке без отварања књиге. О да, прочитао је јутрос Војин заклопљени тефтер дужника; Воја му није опростио неплаћену порцију од две пастрмке, два вињака и бокал ризлинга. Можда и његов унук се наднесе над Глишићевим делима који пут. Тог дечкића привлаче књиге.
Надао се да ће кафански пајтоси причати о њему најбоље, да га неће оговарати што је пијан претрчавао Трешњину улицу на црвено по мраку, када га је пијани Тола у тамићу, у пуној брзини, убрзан још из Моравске улице, покосио. Пресела му је Војина пастрмка и вино тада у стомаку, док се друга пастрмка понета супруги раскашала под точкове тамића. Враћао се свом гробу из кога је спиритуално избауљао јутрос, својим ткивима који су полако бивала све гњецавија и смрдљивија. Ситна скупина фамилије, комшија и пријатеља је излазила из Бориног сокака где је становао у страћарским двоспратницама заједничког дворишта поплочаног калдрмом. Сустизао их је, ћутке идући за њима. Ишли су на његов јутарњи помен. Хтео је да гвирне у корпе и зделе умотане марамама. Шта ли му носе на гроб? Сигурно омиљену питу са сиром и зељем, ајвар. Маленој поворци се прикључио и Таса бурекџија, носио је кесу из које се пушила умотана хартија екстра љутог бурека. Били су другари од пелена, па и неки далеки рођаци. Последњи поздрав најбољој муштерији. Воја се придружи празних руку, а могао је пастрмку са скаре и литар вињака за друга понети. Ма небитно! Као да ће он јести, а не гробљанска псета, мачке, свраке, црви, бубе и клице таманити ту храну, погробину.
На крају крајева, слободан је. Лутаће бесконачно, иако је у тој вечности осећао неку притајену тескобу, самоћу, неиспуњеност у суштини. Виђаће повремено обрисе путања других лутајућих душа, јер њихове фреквенције нису баш исте, тешко је укрстити их, немогуће је за њега, јер он нема Вештине. После сопственог парастоса је намерио да иде поподне и прати оног швалера и швалерку; сигурно ће се њих двоје курвати након посла, мора некако убити досадно, бескрајно време. Узбуђивало га је на кратко предстојеће воајерисање, јер и тамо је оставио телесни канал кретања за живота, уручивши телеграм швалеровој мајци у стану где је средовечни швалер сада самовао. Парастос му је био пријатан, о покојнику све најлепше. Замерио је Воји што му кварно гледа жену у пар наврата. „Зар због пар недопечених пастрмки, два шкрта вињака и бокала да ми се светиш, Војо?”, помислио је. Након швалера, планирао је посетити решеткасти прозор, одмах поред поште, где је често дуванио крај паркираног мопеда по повратку из планинчуге. Иза тог прозора је био Тола у притвору…
