
Давид
Волим после посла, када се мало одморим, да прошетам нашим кејом поред реке Саве. Вода ме смирује и брише све оне тужне догађаје са посла.
Волим после посла, када се мало одморим, да прошетам нашим кејом поред реке Саве. Вода ме смирује и брише све оне тужне догађаје са посла.
Мила је увек волела тишину. Рад у архиву библиотеке био је њен бег од света, тихи ходници и мирис старих књига пружали су јој осећај
Свет се променио за једну ноћ. У четири сата ујутру, тишина је прогутала све. Људи су се пробудили у чудној, неприродној тишини, без аларма, шума
Читаш тако по порталима: „ …препуштена сама себи, деца се не јављају, унуци ни у најави…”, и прво помислиш ‘ма неке породичне ствари, и ко
Сад се сетих 8. марта и покојног оца, који је до краја живота увек нешто куповао мами. На почетку је то било цвеће, накит, али
Пробудила ме је пригушена светлост из друге собе и нека тиха прича. Лагано сам се пришуњала и гледала га шта ради. Гледао је неку стару
Хитан позив. „Где идемо?” „Зар је битно, сви су исти, крећемо.” „Исти?” „Ма алкоси, к’о социјална служба, иде и полиција, крећемо.” Возимо се у тишини.
Међу гомилом објава и реклама, „нестварна” слика на друштвеним мрежама. Неко место, негде где доминира сивило. Пола је у рушевинама, а оно мало што је
„Чудни” неки догађаји ових дана у мом животу. Прво добијемо позив од пацијента, улазим, гледам, не верујем. У кревету лежи човек, „брат близанац” мог покојног
Како преживети у земљи Србији као лекар само на државним јаслама? Размишљам ја тако, а знам да то није здраво овде, али кад већ пушим
Кад код нас кажеш „спреман за Перу”, знаш да му је време „путовати”. Јер Пера није само погребно предузеће, Пера је, бре, ИНСТИТУЦИЈА. Да ли
Права љубав, као и све остале праве ствари (слобода, свест, самоспознаја) није нешто што ћемо постићи, место на које ћемо се попети и онда горе
Рекао ми је: „Упознаћу те, али он је другачији. Он нема пријатеље, он мало прича, живи тамо негде отуђен од људи, живи са мајком.” Он
Ова ноћ је знала. Зато што је дан пре ње био у једном тренутку тамо према вечности црвене боје, никад такао црвен. Знала сам да
Цецо, навикле смо се да се лепимо за овакве, покушавамо да поправимо нешто што је на свет дошло „покварено”. Тражи здравог мушкарца, посебно психички. То
Вратим се из смене и не, не могу да спавам, јер мислим о теби, мила моја. Мислим и осећам и бесмисао и ништавило. Осећам бес
Ради син данас домаћи из математике. Не знам… и како… и дођи… „Ооо… лебе мекани!” Одем до њега, гледам оно, реко’: „Сине, који си ти разред?
Мој покојни отац, иначе стоматолог у пензији, који је бежао од мотике к’о од глоговог колца, реши да после дедине смрти настави да одржава виноград
Отац ми преминуо и знам да ми не би замерио, јер је и он био такав, само свој и мој. Јутро, звони теча на врата,