22:05 – Журим да наместим решетку на вратима киоска у ком проводим неколико последњих месеци. Киоск се налази преко пута стајалишта градског аутобуса, последња станица на линији 42.
22:15 – Била је топла ноћ. Још три минута до доласка аутобуса, ако је веровати реду вожње залепљеном на табли поред клупе. Био сам једини путник на станици и помислио сам да бих сутра могао, по ко зна који пут, да предложим мом шефу да скратимо радно време. Знам да ће ми шеф рећи нешто о летњем радном времену и радном времену фискалне касе, али бар ће се мало нервирати што ми тај сат уопште плаћа. Што се прода до девет увече продало се, последњих сат времена нема живе душе. После девет, на станицу преко пута, пристигне само неколико путника линије 42, али они су већ купили све што им треба у граду и једноставно журе да што пре стигну до својих домова. Тако свако вече последњег сата радног времена досада достиже свој врхунац. Све што тада могу да радим је да посматрам стајалиште линије 42, бар онај део који се налази унутар светлосне купе уличне светиљке. У мраку иза могу само да наслутим квадрате светлости која долази кроз прозоре зграда које са налазе нешто даље.
22:18 – Истежем врат и гледам у мрак као да ће то натерати аутобус да пристигне и ево га, заиста стиже. Наравно, аутобус је празан. Зауставља се и отвара сва врата. Не улазим одмах, не журим. Ионако седим на столици већ осам сати, а аутобус свакако стоји око 5 минута пре него што крене назад. Чека путнике, шта ли? Чак и возач излази, мало да се протегне. Када ме угледа лагано климнемо главом један другом у знак поздрава. Вероватно је и њему доста вожње за један дан. Размишљам да запалим једну цигарету или можда ипак не. Требало би да престанем јер ми пушење више не доноси задовољство, само ми је досадно и немам паметнији начин да упослим руке. Ставио сам руке у џепове панталона.
22:22 – Полазак! – најавио је одједном возач и ушао у аутобус.
Дан је био дуг и обојица желимо да се што пре заврши. Седам на седиште и гледам кроз прозор у квадрате светлости док се аутобус полако креће и врата се затварају.
* * *
13:30 – Чекам аутобус. Пре минут сам телефоном звао шефа, наравно да није доступан. Сигурно има други број телефона који није за нас обичне смртнике из киоска. Данас ће бити још топлији дан. Стиже бус, добро је, није гужва.
13:50 – Стижем на моју станицу. У ово доба дана овде је тако мирно, мислим опуштајуће мирно. Сунце сија, осећа се благи поветарац, чак се чују и инсекти, зрикавци или како се већ зову. Време је да пређем на другу страну улице, тамо је „мој” киоск.
14:10 – Преузео сам моју смену: пребројао пазар, прегледао отпремнице, нову робу која је пристигла и сместио се на столицу. Мислим да ћу прелистати нови недељник који је данас пристигао.
16:37 – Највише продајем цигарете. Као да у овим зградама има много заборавних људи који су при том и страствени пушачи. Најчешће пошаљу свог клинца да „скокне” по цигарете. Бар се надам да те цигарете попуше родитељи тих клинаца, а не они сами, али ко зна? Малопре је била девојчица са кикицама толико мала да је готово нисам ни видео када је стала испред киоска. Купила је упаљач. Осим што су заборавни, људи у овим зградама нису баш родитељи за узор.
19:47 – Још увек је дан и топло је. Мање је купаца, што значи досада. Иза аутобуске станице, на неких двадесетак метара, је дечије игралиште. Гомила бучних клинаца уживају у игри. Неке од њих препознајем као „сталне муштерије”, они други имају боље родитеље. Не видим мајушну девојчицу која је данас долазила, или је толико мала да је одавде и не могу видети. Ево стиже аутобус.
19:54 – Бусом је дошло доста путника али нико није прешао улицу. Досада. Ево га сад већ и одлази, потпуно празан. Али ко је то на станици? Мала девојчица? Вероватно је некога чекала али тај неко сада није дошао. Гледа у мене. Баш кад сам хтео да јој махнем она се окренула и отрчала према игралишту и тамо у том метежу је нестала.
20:32 – Почиње сумрак и клинци са игралишта отишли су својим кућама. Надам се да их чека вечера и купка пре него што оду у кревет. Мислим да нико више неће доћи. Могао бих мало да поспремим ово моје боравиште, ипак осам сати проведем у овом простору.
20:56 – Баш занимљиво, пронашао сам дневне новине из прошле године које нису продате. Датум на њима је сутрашњи, мислим дан и месец, само је година погрешна. Временска прогноза каже киша престаје, а у хороскопу пише „случајан сусрет” и да ћу имати занимљив дан на послу, наравно да пазим на здравље.
21:36 – Појавио се огроман комарац и непрекидно јуриша на мене. Пресавио сам старе новине и чекам да се „смири”. Трзај руке, прецизно око и мисија успешно извршена. На новинама је остала мала црвена флека преко црно-беле фотографије киоска…
„Тужан дан на линији 42”: „Шестогодишња девојчица јуче је настрадала у саобраћајној несрећи. У близини последње станице линије 42 налази се киоск испред ког се десила несрећа. Истрага ће утврдити тачне узроке овог немилог догађаја, али први докази указују на то да је девојчица, чији идентитет још није утврђен, покушала да претрчи улицу када се аутобус појавио и услед мокрог коловоза и смањене видљивости возач није успео да заустави аутобус на време. Киоск је био затворен у то време и никога није било у близини ко би могао да посведочи шта се заиста догодило. Невероватно је да је тако мала девојчица по киши и тако касно била на улици…”
21:42 – Зашто ми нико није рекао за несрећу. Понећу новине и сутра одлазим до шефа, не телефоном већ лично у централу. Могли су бар да ме упозоре или су сви већ заборавили шта се десило и није им то више важно. Нисам сигуран ни зашто сам се ја потресао, такве ствари се дешавају. Време је да кренем.
22:07 – Чекам на стајалишту и са овог места по први пут гледам у киоск. Изгледа скоро идентично као на фотографији из новина. Мало другачији распоред часописа у излогу али све остало је исто и чини ми се као да боје помало бледе и све више личи на фотографију. Имам чудан осећај, тај мирис, као да ће ускоро киша.
22:18 – Долази аутобус, тачно у секунд. Стаје и сва врата се отварају. Очекујем возача да изађе и да се немо поздравимо, али ништа се не дешава. Мало сам провирио унутра, возач седи на свом месту загледан право пред себе. Улазим и тек сада примећујем да на једном седишту седи она мала девојчица са кикама. Померила се и показује ми да седнем поред ње. Сео сам. Врата се затварају и аутобус креће. Чини ми се да напољу почиње киша док квадрати светлости нестају и све постаје црно.
