Чудно је то.
Стојим између два зида која се протежу испред и иза мене у бесконачност. Раздвојени су тек толико да руке, благо савијене у лактовима, могу да их дотакну. Метар и по, можда и мање. Губили су се у висину и дубину.
Протежући се на сигурном високо нада мном, мрак ме је притискао одозго, привидно ограничавајући њихове димензије.
Зидови сијају неком својом унутрашњом, скоро флуоресцентном светлошћу, тек толико да докажу своју безграничност која се ипак губи у тами изнад мене. И испод мене.
Бојим се да помислим, али чини ми се да стојим на мраку јер подамном нема једноставно ничег. Уосталом, као ни изнад моје главе, јер зидови не осветљавају ни један једини педаљ пролаза, ништа до себе самих.
Стојим над тамним понором и надам се да ме нешто и држи над њим, ужасава ме слика танког стакленог пода који ће да попусти сваког тренутка и да тада ништа неће делити мене и… Да, доле. Испред и иза.
Оријентисао сам се онако како сам се затекао, оно у шта сам гледао, прозвао сам „испред”, а све под ногама „испод” (иако сам страховао да ако покушам да се окренем наглавачке, да ми то одиста и пође од руке).
Осврнуо сам се – свуда исто. Направих бојажљив корак. Мрак је и даље био чврст. Упутих се између два зида ка једном његовом бескрају.
Нисам могао стајати и чекати. Не, то је превише опасно. Не знам откуд ја овде, како се овде створих, шта је све ово, ког ђавола? Једноставно сам ту од тренутка када сам приметио светлеће зидове. Нема сећања, само нулти моменат времена. Наравно, сећам се детињства, школе, прошлих догађаја, али… Једноставно као да сам почео поново да постојим овде, од малопре. Ићи даље, не размишљати.
Притиска ме монументална недокучивост ових зидова, непознаница њиховог унутрашњег циклуса, њихово пасивно постојање.
Као тачка крећем се узаним простором између две бескрајне светле равни. Удаљеност краја испред мене се не мења, монотона истоветност. Колико ћу овако ходати? Има ли завршетка овоме? Да ли ће ме неко наћи скапалог од жеђи, негде тамо?
А шта ако је ово ипак ограничено, али толико да га ја не могу препешачити за живота? Интересантно, не осећам ни глад ни жеђ. Можда ћу заувек овако да ходам у бескрај времена?
Ићи даље, скучен између зидова, чврстих и солидних. Кроз њих се није могло.
Повремено, ипак, застанем и осврнем се по непроменљивости.
Нека, јер ако ме неко и проматра и тестира, ето му моја упорност, па нек’ види. Све ово је глупо почело, а сви глупи заплети имају и исто тако глуп расплет. Барем сам се тако надао.
Лупкао сам шакама по сјајним странама зидова.
Да, били су хладни.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
Седим ослоњен леђима о зид, ногу подбочених на супротни.
Жваћем последње остатке бајатог хлеба и тврдог сира. Пун сам крупних мрвица, покушавам да их стресем.
Осматрао сам непромењену ситуацију.
Дивно, баш дивно.
Ово глупо место ме тотално излуђује. Колико се шетам? Месец, два? Годину, десет хиљада година? Ко ће га знати, овде у овом стационарном простору где све мирује око мене.
Уморан сам већ. Ишао сам дуго у једном смеру, случајно одабраном. Шетао сам вечност, понекад јео, јер, као што сам и мислио, нисам осетио никакву глад, само бих знао да ми је некако пријало. Понекад и спавао када се сручим стешњен међу зидовима, без снова, ко зна колико дуго.
Из досаде сам се почео ослањати шакама о зидове при ходу. Неку бесконачност пре или касније, приметих да су се зидови на овом месту помало приближили, тек мало, али ипак довољно да не могу раширити руке као пре.
На тренутак се уплаших да ће се зидови спојити и спљоштити ме, али сам схватио да је то тек блага промена, мало сужавање. Ипак, зидови су били све ближи један другом, сужавали се под све већим углом, кад се на десетак корака испред мене два светла зида спојише у једну бесконачно високу линију.
И то је то? Крај бескраја? Шта је сада па ово?
Од два могућа смера, ја сам изабрао погрешан! Све ово време сам потрошио идући ка ћорсокаку. И сада се треба вратити назад, сав тај пут, па још једном, од почетка, на другу страну.
Скинуо сам станиол златне боје с укусне чоколадице, згужвао папир и бацио га, гутајући његов слатки садржај.
Ех, много сам ја даље ишао и ишао, вероватно, у потпуној монотонији. Када сам већ помислио како то да не умирем од старости и изнемоглости, иако на мени није било никаквих знакова старења, наиђох на још један крај, супротни ћошак оном претходном, још једна бесконачна усправна линија.
Значи, тако?! Ово је један затворени комплекс. Али, док је било пута, имао сам зашто да идем, нечему да се надам. Сада немам шта да мислим, у замци сам, и ништа се не догађа, немам где. Зар ће ме оставити у овом уском затвору?
Дуго сам размишљао шта да радим. На крају сам се окренуо и кренуо назад, ни сам не знам зашто. Некако сам се већ почео и сналазити у овом безвременском бескрају, бројећи кораке на хиљаде и више.
И опет је било проблема. Оног првог споја зидова више нигде није било, а грубо рачунајући већ сам требао стићи до њега. Мало затим, угледах нешто испред што је помало рефлектовало шкрту светлост зидова. Био је то мој злаћани станиол којег сам бацио баш испред сусрета два зида.
Златни омот је био ту, но линијског споја нема. Само пут, даље у мрак.
Овде дефинитивно нешто није било уреду.
Претрчао сам још један део пута. Ништа. Да ли је нека сила могла померити овај папирић? Сила недокучива мени у овој мртваји, невидљива и злобна?
Сумњао сам у то. Биће да се бескрај поново отворио и померио у још даљи крај бескрајности, док се онај стари бескрај отворио, ту предамном. Како нисам имао другог посла, започео сам своје сада већ чувено шеткање, толико чувено да само ја знам за њега.
Узалуд сам ишао напред, пут се није завршавао. Одлучио сам да проверим шта се догодило са оним другим ћошком бескраја, па сам се вратио.
Милион година касније, ја још увек нисам дошао до њега. И он се одселио даље у бесконачност.
Добро. Поново на другу страну, назад. Само, овај пут сам и наишао на онај први спој, тамо где је и био први пут. Не, нисам хтео размишљати о томе, дигао сам руке и вратио се. На том другом крају ме је поново чекао други ћошак, иако га прошли пут није било на том месту.
Револтиран сам се вратио негде на место где сам се и појавио, уверен да ако се упутим ка првом споју, њега поново неће бити тамо и да ћу моћи да се вртим тако у круг.
Ту сам и сада, негде на средини два краја, два бескраја, у зависности како наиђе.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
На тренутак сам подигао поглед изнад себе, размишљао неко време, одмахнуо главом и заборавио на ту солуцију као могући излаз. Већ сам покушао.
Зидови су били потпуно глатки, а и ја сам имао неку тежину која ме је оријентисала барем да је ово под мојим ногама стварно „испод”, те нисам могао да лебдим нити летим. Нисам могао да их прескочим, нити да се попнем. Само тамо, или онамо…
Невољно устајем и скупљам своје ствари. Поглед лево, затим десно. Свеједно куда кренем. Тамо или онамо. Одабирам случајно, уз уздах.
Успут, наилазим на многобројне згужване папириће од разних слаткиша, нагуране по ћошковима зидова да би се боље видели, јер је пут испред мене, изгледа, гутао светлост.
Чудио сам се да сам, иако ми је ранац већ скоро потпуно празан, имао још толико тога? Чудно је то било, чак штавише, натерало ме је да се осмехнем.
Мало смећа на капијама бесконачности.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
Дошло је време за очајничке потезе.
Тихо сам причао, негде према горе. Више ни сам не знам да ли је то мој глас, уопште.
„Имаш ли мало времена? Одведи ме одавде, пусти ме да одживим остатак овог мизерног живота било где, само не на овом слепом, заборављеном месту. Избави ме из овог очаја!”
Хладни зидови се погасише, нестаде оне пригушене светлости, остављајући њене остатке да се колебају који тренутак у тами, неодлучни и напуштени.
Онда се и они раставише, сједињавајући се са потпуном тмином, као да никада нису ни постојали. Зидови постадоше још хладнији, угашени у немом презиру према самотној фигури, негде међу њима.
Зидови су и даље били неми.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
Шта би ови зидови без мене?
Тако су огромни, бесконачни, толико блиски али ипак неповратно раздвојени, удаљени и хладни. Ја сам једина спона која их спаја док стојим и рукама се ослањам о њих. Они су тако усамљени, без топлине, а ја их спајам, можда по први пут за време њихове ванвременске егзистенције.
Мора да је чудан осећај осетити по први пут нешто ново, додир нечег тако блиског и сличног, удаљеног можда само корак или два, али ипак преко огромног понора.
Чак и ако си само хладан, безосећајни зид.
Толико им значим, толико им чиним, а они ми тако враћају. Незахвални. Зар је толико лоше?
Не тражим ништа, ни награде, ни захвалност, већ само мало помоћи, светло на крају пута. Само мали путоказ ка светлу избављења.
Изненада – би светло!
У сулудом бомбардовању стробоскопских бљескова, прво страдају моје очи.
Затим, из зидова се појављују руке, беле и гумасте, глатке и чврстог стиска. Излазе из оба зида и грабе ме за руке, ноге, косу, уши, крагну, ранац, ципеле. Покушавају да ме растргну, вуку свака на своју страну, све их више излази из зида и вуче.
Немоћан сам да се одбраним, превише их је. Борим се, губим свест.
Руке ме пуштају и повлаче се. Из зидова се појављују утваре, власници руку, људског обличја, бљештави и гумасти, без лица, сви потпуно исти, као пластични одливци. Има их већ на хиљаде, али и даље излазе из зидова.
Као да су замишљени док стоје изнад мене.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
Будим се из кошмара.
Изнад мене – главе. Празне и округле. Посегнуше ка мени и растргоше ме. Разбацали су ме по ходнику и вратили се у своје зидове, у журби. Поново је све мирно, ненарушене хармоније. Светла се погасише. Остаде хладноћа.
Будим се на секунд, склупчан у ћошку једног зида. Окрећем се на другу страну и у истом тренутку поново заспим. И сањам.
Сањам да седим на ивици кревета, срећан, гледам до пола разрушени зид од цигала.
Топло је.
Поново се будим и окрећем. Одмах заспим и поново сањам.
Сањам малог, офуцаног плишаног медведа без очију који ме, ипак, гледа, а ја сам срећан.
Топло је, још увек.
Поново се будим. Окрећем се. Падам у сан.
Поново сањам.
И не желим да се пробудим.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
У овом глувом успореном филму, беживотност ништавног бескраја се понавља.
Дојадише ми зидови. Више ми није важно. Одустао сам и од њих и од себе.
Ходам, чекајући да се нешто догоди на самој ивици овог света до ког време још није стигло.
Или је побегло, вриштећи.
Из дубине мрака, нешто доскакута до мене.
Више ништа није могло да ме зачуди на овом месту. Испружих руку и неки предмет улете у моју шаку. Био је мален и округао. Био је топао и невероватно жив, борећи се да прође између мојих прстију.
Била је то лоптица-скочица, шарена и весела, какву никада раније нисам видео.
А као да је одувек знам.
Обрадовах се нечем тако лепом и јединственом, нарочито у овом ограниченом универзуму између два повремено бесконачна зида. Лоптица ме је грејала и ја заборавих на све, осим на овај тренутак сада, без сећања на милионе година узалудних шетњи иза мене, без бола безизлазности, без мрака.
Мало светлости за мало непроцењиве среће.
Но, то не потраја дуго.
Немирна лоптица се није могла смирити у мојој руци, мигољећи се у жељи да настави даље свој скакутави пут. Која је њена сврха у овом свету између два зида?
Пожелео сам некако да је задржим, јединог посетиоца у овом бесмисленом свету, али није се дала обуздати. Опирала се тако силовито да ми је занела руку, стисак ми попусти и она излете, одскакујући далеко у таму иза мене.
Ти глупа лоптице-скочице, куда ћеш?
Тамо нема више никога. Тамо нема ничега, осим златних папирића. Само ћеш скакати до бесконачности, еј, чујеш ли ме? Ти луда лоптице-скочице.
Скачи док ти не отпадне шарена фарба. Уморићеш се једном. Као што сам и ја.
Можда ће ти досадити, као што је и мени све ово. Свеједно, схватићеш.
Али тек тамо, на другом бескрају ово глупог универзума.
МА ШТА ЈА РАДИМ?! Причам са собом? Са играчком?
Погледајте шта ми учинисте, зидови хладни! Полудео сам! Сломили сте ме!
Па добро. Лепо, баш лепо.
Сада бесно ходам кроз ходник без трунке светла.
Баш ме брига. Мрзим ово место, ове зидове и моју судбину. Више се не враћам. Идем до краја, макар га и никад поново не нађем.
Глупи зидови… Само ви ћутите. Боље би вам било да ћутите.
Стварно сам бесан. Окончаћу овај пут, без обзира на вас. Не знам шта сам вам згрешио, али ово је тачка пуцања! Ви хладни зидови…
Знам да ми нећете пружити крај.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
Унутрашњост између два бескрајна зида је празна.
Више нема никога. Хладноћа се повлачи око њих, мрачних и удаљених свега корак или два. Сами за себе, непроменљиви и недодирљиви у овом свом затвореном и сада потпуно напуштеном универзуму. Егзистирају у свом недостижном смислу узвишености.
Тихи су ти зидови на капији бесконачности.
Можда две или три бесконачности касније, нешто поново узнемири њихово монотоно постојање.
Нешто што је одскакивало и правило буку.
Нешто живахно и без контроле. Неспутано. Незаустављиво на свом недокучивом путу среће.
Зидови су се намрштили, незадовољни. Деловали су некако превелики.
Скоро непрегледни.
И увређени.
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
|_____|_____|_____|_____|_____|_____|_____|
___|_____|_____|_____|_____|_____|_____|__
