„Буди моја река”, рекао је.
„А где ми је извор?”, питала је.
Ништа јој није одговорио, само ју је узео за руку и кренула је са њим.
Ишли су тако данима. Спавали су у крошњама дрвећа, да се склоне од дивљих звери. Корачали су недељама, месецима. Нису знали за време. Али нису заборавили шта траже. Свој извор. Живели су на трави. Умивали се росом и пили воду са многих извора, али никако да наиђу на њихов. Њему је порасла брада, њој је коса оседела. Кретали су се све спорије. Али, били су упорни, док једнога дана нису угледали сребрни одјај у даљини. Кренули су ка њему, кроз пропланке и шумарке. Знали су да је то тај извор, њен и његов. Њихов. Прошли су рукама кроз лагани млаз, леден и чист, као сваки извор. Умили се и погледали.
„Не знам да ли ти смеш да пијеш воду са мог извора”, рекла му је.
„Наравно да смем, па ти си моја река”, одговорио је.
Примакао се и утолио жеђ њеном водом. И она је пришла. Почела је да љуби ту чаробну воду, жедно је пила из његових руку. Подигли су се и са олакшањем погледали. Са усана јој је засијала капљица изворске воде и осмех. Заједно су се сручили на земљу.
