Доктор Александар уснио је сан да у њему живи биће налик шкорпиону.
Овај гњусан створ смјестио се међу полутке његовог мозга и одвратним, чланковитим репом стругао бразду. Доктор га је снагом својих мисли, вјежбама дисања, наученим на сатовима јоге, те позивањем на пристојност и добар одгој покушавао отјерати из главе. Колико је само дрскости показивало то биће већ чињеницом да је окупирало главу тако угледне, у свјетским круговима познате особе, признатог стручњака на подручју гинекологије, власника приватне праксе и професора који је вриједно, сваке године, објављивао по чланак у домаћим и страним медицинским часописима!
– Зар то мисли бесплатно плазити у мојој глави? Ако ТО уопће мисли? – премишљао је доктор Александар.
– А сутра су они досадни систематски прегледи на реду; морао бих бити концентриран. Можда би ми добро дошло да узмем одмор.
Биће ни најмање није било заинтересирано за унутарњи монолог здвојног доктора, већ се одлучило прошетати његовом краљешницом.
– Ацо, па дај се дижи више! – пробудио га је глас супруге. Доктор се некад питао гдје је нестала Маринина њежност и женственост.
– Скухала сам ти каву, ако уопће будеш имао времена да је попијеш. – звоцала је, а да још није ни устао. – Не заборави да нам данас на вечеру долазе Орлићи, па купи вино, иако би и они понекад могли донијети; није да их већ годинама не частимо вечерама. Само кад би се она крава Орлићка сјетила бонтона. Али не можеш се сјетити онога што никад ниси ни научио.
– Драга, твоја рјечитост ме оставља без текста. – рекао је доктор, па се одвукао до купаонице.
– Управо су нас твоји цинични коментари и довели ту гдје јесмо. Да се ниси усудио закључати врата!
Доктор Александар учинио је управо то, попраћен сочном псовком из, некад слатких, уста своје законите.
Напунио је умиваоник водом и кренуо се бријати.
– Изгледам кома, подочњаци су ми до пупка. – мислио је док је бритвицом прелазио по бради. – Можда је то од Марине. Можда је од свих оних бабетина у менопаузи. Одједном се осјетио старим, врло старим. И уморним. Свјеже избријан, сјео је на WC шкољку и питао се колико ће каснити на предавање, што ће студенти шапутати и хоће ли уопће марити. Узео је часопис из хрпе до коша за прљаво рубље не би ли се опустио прије но што изађе из купаонице. Листајући, налетио је на чланак који га је заинтересирао.
Доктор из Chicago-а патентирао је уређај који женама омогућава доживљај оргазма. Уређај се уграђује под кожу, код тртице. Доктор W. изјављује да су, помоћу овог уређаја, неке од његових пацијентица први пут у животу доживјеле оргазам.
– Можда бих требао послати Марину Dr. W.-у.
У том тренутку доктора је снажно забољело у крижима. Чинило му се да му краљешницу пробадају иглице, а да му крижа пулсирају од бола.
– Ацооо! – нимало оргазмички завриштала је Марина – Хоћеш ли се макнути из купаонице?!
Ацо се, међутим, превијао од бола, а оба глутеуса почела су се ритмички стезати и опуштати.
Пузајући, довукао се до ормарића с лијековима и прогутао два Волтарена. Док се грчио на поду, чинило му се да на стропу види Марину, али сада као печену свињу с јабуком у устима. То га је сјетило да Орлићи долазе на вечеру.
– Што си рекла, које вино да узмем за вечеру?
– Нисам ништа рекла.
– Нећу данас одржати предавање. Нек’ све иде кврагу! – размишљао је, иначе савјесни, доктор Александар.
Осјећао је да Волтарен почиње дјеловати и створ у њему се примирио. Полако је изашао из купаонице, ослушкујући тијело – бојећи се да би створ поновно могао напасти пуном снагом.
– Ништа, идем по то вино. Драга, видимо се за десет минута.
– Што се мене тиче, не мораш се журити.– отправи га Марина, кревељећи се попут мајмуна.
Доктор Александар потиштено је шетао улицама, мислећи о свим животним раскрижјима на којима је требао кренути другим смјером. Проматрао је насловнице с киоска – дневне тисковине, teen часописе, те оне које је скривао од Марине. Сјети се своје луде младости, жена – од оних тек пунољетних до оних у зрелим годинама. Нетко би га назвао промискуитетним.
Доктор Александар дубоко уздахне. Марина му је одузела сву мушкост, и иако је још увијек изразито привлачан мушкарац, либидо му се спустио у подрум.
– Зашто, зашто Марина? – по тко зна који пут се упитао. – Што је она имала боље но те силне друге жене?
Кад одврти филм унатраг схвати да је испао мулац. Она је била његова сирена, фатална; као Одисеј насукао се на њезин зов – у његовом случају на Маринину слаткорјечивост, комплименте које је тако дискретно знала упакирати, те шкакљати његов его на прави начин. То што је била привлачна такођер није одмогло. И тако, након шест мјесеци познанства, завршили су у браку. Дјеца никад нису дошла. Особно ју је прегледао не би ли нашао „грешку“ у њеном репродуктивном суставу, послао ју уваженим колегама, но све је било у реду. Марина је већ тада почела с алузијама на његову мушкост. Ситуација је постала још гора кад је дошао Александров спермиограм – премали број спермија који су слабо покретни. Мајда је одбијала сваки даљњи разговор о лијечењу, посвајање није долазило у обзир. Доктор Александар је дошао до закључка да је Марина ионако превише саможива да би се бавила дјецом. Имала је одличан посао, те уз примања која је Александар имао, могла си је приуштити скијање у Аспену, скуп накит, маркирану одјећу и витрину пуну niche парфема.
Тргнуо се и схватио да је преходао неколико квартова удубљен у своје мисли. Погледао је на сат – 19 сати.
– За сат времена долазе Орлићи! Исусе, а ја још ни вино нисам узео.
У првој бољој трговини купио је Cabernet Sauvignon. На изласку из трговине савио се у струку. Болови су били неиздрживи. Стварни или имагинарни створ у тијелу доктора Александра започео је луди тулум. Некако се довукао до оближње клупе и сјео. Зазвонио му је мобител. Марина.
– Марина, молим те позови хитну, није ми добро.
– Знала сам да ћеш ми направити сцену само да избјегнеш Орлиће. Довуци се дома. Pronto!– и спусти му слушалицу.
Доктор Александар нашао се у дилеми – послушати Марину и прогурати вечер с Орлићима или отићи равно на хитну. Одлучио се за прву опцију. Назвао је такси.
– Молим Вас, стисните гас.
Возач је промрмљао нешто себи у браду и послушао доктора.
Поновно је погледао на сат. Двадесет до 20.
– Таман ћу стићи.
Крајичком ока учинило му се да види кричаво црвену тоалету гђе Орлић. Увијек је вољела жарке боје.
– Ацо! Па ниси требао изаћи пред зграду. За ове силне године колико се посјећујемо, већ добро знамо твоју адресу – покуша се неуспјело нашалити Орлићка.
– Бок друштво! Ма мало сам прошетао да се не мотам Марини под ногама док куха. Хајдемо унутра.
Докторова зграда имала је прелијепо дизало с вратима од кованог жељеза и разнобојног стакла. Ушли су у дизало. Доктор се покушавао смијешити, но створ у њему пошаље кроз живчана влакна неуронима поруку: Убиј, једи!
Доктор Александар се дијаболично осмјехнуо и загризао Орлићкин врат. Из југуларне артерије шикнула је крв, бојећи стакалца дизала у свијетло црвену. Појео јој је језик – тај орган који му је највише код ње ишао на живце, а и како не би вриштала. Орлића је ударио у соларни плексус, закренуо му врат и надљудском снагом коју му је давао створ, распорио му трбух. Послужио се изнутрицама.
Чинило се да је дизало обитавало у некој другој временској димензији, успореној. Доктору су на памет пали Далијеви сатови који се топе. А кад је зазвонио на своја кућна врата – Beethoven-ова судбинска симфонија.
– Ех Маринице, судбина ти куца на врата.
Марина је отворила, прекрасна, у боји бургундца, фризуре попут модерне Медузе.
– Драга, донио сам вино како си рекла. Хајде да те вечерамо.
