Иван отвори врата салона и журно уђе у просторију. Цвркут неподмазаних шарки привуче пажњу човјека у полицијској униформи, који је до тада предано излагао случај присутним људима.
“А, ево нам инспектора Марковића, изволите господине,” црнокоси коврџави полицајац понуди му мјесто поред себе.
“Хвала ти, Мујезиновићу,” Иван прихвати столицу мишићавом руком, спусти фасциклу на сто и стиснутим погледом поглади присутне, њих двадесетак.
“Инспекторе, ово су вође тимова, као што видите, најбољи и најискуснији људи којим располажемо,” појасни Мујезиновић.
“Да, да, Дамире,” Иван лагано устаде и приђе корак два, пред присутне полицајце, “Људи, наш Дамир вас је подробно упознао о свему, доста тога већ сте и сами знали, али да рекапитулирамо: Прошле и претпрошле године, током новогодишњих ноћи, догодила су се два убиства, сатанистичка убиства. Жртве су млађе жене, проститутке. Намамљене су у изнајмљене станове гдје су убијене и ритуално раскомадане. Језиво! Њихове остатке смо пронашли и у тим становима и у Врбасу. Истрага није довела до убице. Ради се о лукавој особи, није остављао отиске прстију нити битне трагове за собом. Власници станова исте су изнајмљивали преко интернета, на црно. Знамо само да се ради о мушкарцу средње доби, страног, вјероватно словеначког акцента, црне косе, кратке браде и бркова, чији фото робот видите на паноу иза мене.”
Иван се врати за катедру, из џепа извуче цигарете и шибицу. Повуче неколико димова и благо климну Дамиру и он се надовеза:
“Бркови и брада особе са фото робота вјероватно су лажни, као и имена која је користио приликом изнајмљивања станова: Роберт Матко, односно Боштјан Купљеник. Такви људи нису улазили у Босну и Херцеговину, нити постоје у Словенији, како су нам јавиле тамошње колеге. Наша Гранична полиција у стању је узбуне, на десетине хиљада Словенаца долази да новогодишње празнике проведе код нас.”
“Може се радити и о нашем човјеку, јер на десетине хиљада наших људи ради у Словенији, а акценат се научи, све може бити трик и лажни мамац,” поново се укључи Иван, дим цигарете куљао му је из уста и носа.
“Да,” потврди Дамир, ” Пажљиво пратимо рад деструктивних секти, убацили смо наше људе међу њих, али за сада нема ништа сумњиво. Зато смо за ‘Словенца’ припремили мамце. Полицајке из других градова Републике Српске, овдје непознате, током новогодишњег концерта на Тргу и славља у центру, инфилтрираће се у масу и глумиће проститутке, биће озвучене, а настојаћемо да што већи број проститутки склонимо са улица. Наши тимови, ви господо, бићете у близини, спремни да интервенишете. ”
“Људи,” Иван пружи руке према присутним, “разговарао сам са директором полиције, министром, а малоприје и са градоначелником. Свако свакога сада притишће, нико не жели нови злочин, заиста је притисак велики, траже се резултати. Колико прекосутра, то ђубре морамо помести, ако поново нападне. А, слутим да хоће!”
* * *
“Ето Дамире, ту негдје, у тој свјетини, може бити онај умоболник,” рече сједокоси, наочити главни инспектор Марковић. Лагано је возио црвени ситроен улицом са задње стране Парка Петар Кочић. У парку, на постављеном клизалишту забављало се мноштво младих. На булевару, с предње стране парка, обустављен је саобраћај и постављена је велика бина. Смјењивали су се музичари и групе у чијим хитовима, уз понеку пахуљицу, али и уз кухано вино и ракију, печење и кобасице из Зимограда, уживале су десетине хиљада људи. Добро загријани, нису осјећали мраз новогодишње ноћи.
“Волим Нову годину, господине, то вријеме заједништва, весеља, ишчекивања нечег новог, бољег…”
“Кад смо сами, Дамире, зови ме именом,” прекида га Иван, зауставио је аутомобил на тротоару.
“Не волите празнике?” радознао је Дамир.
“Волио сам као дијете… док сам вјеровао у бајке…” инспектор напусти возило, из џепа извади цигарете,” Нису ноћас сви тако срећни, сиротињу празници још више растуже, баце у депресију.. Само, они нису на тргу, боље нам је ловити ‘Словенца’, осјећам да је ту негдје међу људима и да ће поново напасти.”
Дамир осјети језу након што напусти аутомобил, да ли од зиме или инспекторових ријечи, тек подиже крагну јакне и своју коврџаву ћубу сакри плетеном, вуненом капом. Пожури за инспектором према парку и тргу.
* * *
“Сам си?” упита га млађа жена, широког осмијеха. Њена дуга, црвена коса просипала јој се испод капе низ рамена и леђа. Стајали су уз дрвену колибицу Зимограда, мало издвојени од масе која се таласала око осталих дрвених зградица забавног парка на тргу.
“Да, овај, бил сам з другарима. Згубил су се с неким девојкама,” одговори мушкарац лица уоквиреног црном, његованом брадицом и брковима. Чинио се збуњеним. “И ти си сама?”
“И ја сам загубила своје друштво. Зовем се Љиљана, а сви ме зову Лили,” и она поново показа сњежно бијеле зубе.
“Ја сам Борис, дошли смо из Љубљане провест празнике у Бањалуци.”
“Па су те другари оставили самог?”
“А… изгледа… је…” најзад се насмија и Борис, “Чуј, Лилит…”
“Лили, Лили, Борисе, мада може и ‘Лилит’,” упаде жена.
“А, је, је… Могу ли те позват на кухано вино? А, могли бисмо нешто убацити и у кљун.”
Љиљана се осврну око себе, неколико тренутака гримасом је показивала да се премишља, а онда пљесну длановима и врати осмијех на лице:
“Прихватам! Ја касније водим на шећерну вату!”
* * *
Мујезиновић је Марковића наговорио да сврате на младу јагњетину. Бунгалов се налазио одмах десно до улаза у Зимоград.
“Рекох вам Иване да имају најбољу јагњетину, а сем тога, овуда, код улаза, куља ријека људи, нама пред очима.”
“Морам признати да ми је ова јагњетина пријала…”
Дамиров мобилни телефон их прекиде. Полицајац се одмах јави на позив:
“Кажеш да је Ирена кренула са осумњиченим, његовим колима, према Борику, у стан, унајмљени стан на дан!”
“Идемо, идемо одмах, реци им да их не испуштају из вида, стижемо!” грмио је Иван. Дамир и Иван појурише, одгуривали су збуњене људе који им се нађоше на путу. Пара им је у млазевима избијала из уста. Зајапурени, поускакаше у свој аутомобил. Дамир је и даље био на вези са тимом који је пратио возило осумњиченог, а Иван је позвао јединицу за подршку.
У Кордунашку улици, у насељу Борик, стигли су тачно када је часовник са Саборне цркве откуцао пола сата до поноћи. Пред зградом број 16, дочекала су их троја патролна кола. Испред Ивана и Дамира изађе млађи инспектор:
“На десетом су спрату, стан 47, али прекнула се веза!”
“Када?” готово у трку питао је Иван.
“Па, ево нема ни десет секунди.”
“Крећемо одмах!” Иван позвони на интерфон неколико најближих станова.
“Ма, ма, ко је то?” чуло се са интерфона.
“Полиција, отварај!”
Полицајци утрчаше у зграду, Иван, Дамир и двојица полицајаца утрчаше у мали лифт, остали ће чекати теретни. Чинило се да лифт мили на одредишту. Пиштољи су сијевали на флуоресцентном освјетљењу. Најзад број десет. Врата лифта се отворише, а стан 47. одмах је до лифта. Без чекања, Иван насрну на врата и она се уз кршење браве и тресак отворише широм. Остали су пратили Ивана са оружјем на готовс. Утрчаше у собу, а ту их је чекао чудан призор. Ирена је сједила на кревету. Поред ње, на поду, свезан лисицама, склупчао се проћелави млађи мушкарац.
“Ма, обичан јумфер, хтио си је приуштити мало забаве за Нову годину… А, ова наша електроника, за праћење, заиста није низашта, све се распало,” рече плавокоса полицајка.
“Е, јеби га,” оте се Ивану.
* * *
Опор мирис зноја ширио се у собици изнајмљеног стана. Борис је лежао на леђима, а Љиљана се ритмично њихала на њему и увијала. Рукама је сама миловала своје повеће и лијепо обликоване дојке. Очи су јој биле склопљене, лице готово сасвим мирно, тек благи грч на уснама. Борис је руке пружио постранце, шакама је готово чупао плахту. Искезио је зубе и гласно стењао у Љиљанином ритму. Она га је довела до пред врхунац и тако држала и излуђивала, изгледало је, читаву вјечност. Све чешће се неконтролисано грчио.
“Ли-лит, не могу више, Ли-лит,” простења.
Она нагло прекину. Сиђе са мушкарца и упути се у купатило. Коса јој је пламтила на слабој свјетлости. За собом затвори врата. Убрзо се зачу вода како шикља из туша.
Борис се придиже из кревета. Дубоко је и тешко дисао. Дотетура до ормарића, отвори врата и зарова по торби. Извуче завежљај који је скривао, дугачки нож, готово мачету. Оштрица бљесну. Грчевито је стискао дршку, док се нечујно привлачио вратима купатила. Сасвим тихо их отвори, иза завјесе пљуштала је вода. Корак ближе и рука му је на завјеси. Нагло је цимну…
* * *
Црвени ситроен зауставио се пред капијом улице у предграђу. Двориште је ограђено жутим тракама, у њему су кола хитне помоћи и неколико полицијских возила. Из околних дворишта провиривале су радознале главе и нешто су коментарисале.
Из ситроена изађоше Иван и Дамир и уђоше у двориште. Њима у сусрет пође дебели, проћелави инспектор, бабурастог носа.
“Леш је нашла газдарица, којој је позлило, сад је екипа из хитне враћа у нормалу. Уђите овамо, Марковићу,” дебели поведе Ивана и Дамира стазицом иза куће, у мањи помоћни објекат. Полицајац на вратима салутирао је главном инспектору. Овај га нехајно отпоздрави и са Дамиром уђе у собу. У соби разбарушен кревет, сто са двије столице и мањи ормар. Мамила су их отворена врата купатила. Приђоше. Већ са прага, у локви крви, на поду, угледаше голог мушкарца са брковима и брадом. Искежен, широм отворених очију, руком је и даље грчевито стезао мачету, а оштрица нечије чакије заривена му је право у срце.
“Ко се мача лати, од мача и умире!” тишину прекину Дамир.
“Мујезиновићу, добро цитираш Библију,” рече Иван и погледа га, “А, зар ти ниси муслиман?”
