Јутро је кренуло јесење досадно. Упалио је ауто и кренуо на пут. Све је мирисало на маглу, тишину и превише скривених жеља и надања. Осећао је благу вртоглавицу. Знао је који је разлог томе, али је ћутао. Никоме, па ни себи не би признао своју слабост.
Превише је стискао. Превише је штедео. Прескакао је доручак, за ручак нешто мало, за вечеру скоро ништа. Превише је волео новац који се таложио у банци. Увек му је било мало.
Живео је сам. Ни кучета, ни мачета. Никога ко би га натерао на било какав трошак. Била му је чак скупа гардероба из радњи са половном робом, па је носио само оно што му неко поклони.
Човек без ауторитета и без свога интегритета. Често је у својој околини изазивао подсмех. Увек са стране, увек незаинтересовано повучен, али спреман за заједљив коментар. Нарочито су га привлачиле критике ближњих. Ту је умео да употреби жаоку свога језика. То је иритирало многе.
Данас је било другачије. Да, већ од јутра је осећао да нешто није како треба. Он није био он. На себи је имао Levi’s панталоне најбољег кроја, уске, оцртавале су линију његовог тела. Стајале су му савршено и иако није имао неку висину, подизале су га. Кошуља исте марке, са дискретним пругама, благо укројена. На руци сат исти онај који Новак после меча ставља на руку. У џепу мобилни телефон IPhone, последњи модел, са јабуком која је у мраку рефлектовала светлост. На ногама Nike патике. Око себе је ширио заносни мирис Hugo Bos парфема купљеног у оригиналном паковању.
Он, у неком сасвим новом издању.
Прави згодни момак који жури на састанак. Са свих страна су на њега падали завидни погледи. Корачао је правећи се да ништа не примећује.
Његов поглед су скривале Ray-Ban сунчане наочаре. Баш када је хтео да намести наочаре видео је да се налази на левој траци и да му у сусрет долази црвени камион. У трену се разбудио. Окренуо је волан. Југо је полетео и свој пут завршио у каналу поред пута.
* * *
Па, нисам крив, нисам крив…
