У продавници шешира „МОДА” ради Верка. Она је дизајнер, власник али и продавачица у сопственој радњи. Верка је згодна, плава и висока. Иако се шешири у данашње време све мање носе, ипак се носе. Верка никада не уради два иста. Баш је довршавала сређивање излога када је у радњу ушао млади господин веома модерног изгледа. Тек што се љубазно обратио Верки, за њим је ушла и старија госпођа врло нападно одевена за жену њених година. Мала бела пудлица мирно је ходала поред ње. Верка се обрати господину који је први ушао:
„Какав шешир желите?”
„Велики”, рече он кратко и самоуверено.
„А које боје?”
„Ако имате плави, знате, моја жена воли плаву боју.”
„Са перјем или без?”
„О, са перјем, разуме се. Шешир без перја је као жена без попрсја“, рече уз осмех на лицу.
„Јел’те! Сасвим сте упућени?”
„У жене?”
„У шешире наравно, шешир купујете, жену ваљда већ имате?”
„Имам… жену…”, нацери се млади господин па одмери Верку од главе до пете.
„Препоручујем… ево овај овде”, дохвати Верка најскупљи шешир у радњи па настави:
„Велики је, има перје једино што нема задовољавајућу боју. Плави немамо. Размислите ипак о овом црвеном.”
„Па молим вас, то су сасвим супротне боје. Знате, она не воли ништа што је нападно, може се рећи да се чак и гнуша таквих боја”, рече господин у једном даху одмеравајући овог пута стару даму која је стрпљиво чекала.
„Могу ли да погледам онај горе на највишој полици?”, упита затим уз широк осмех.
„Онај маслинасто зелени?”
„Да, баш тај.”
Верка се попне на столицу те се протегне да дохвати шешир а господин се нагне преко пулта да добро одмери Веркине дуге ноге.
„Изволите!” пружи му Верка љубазно шешир.
„Дајте да погледам. Хм, лепо је перје а и велики је, али ипак сумњам да би јој се боја допала. Знате, горе на полици изгледао је загаситије. Вратите га молим вас.”
„Загаситије кажете. Нешто друго можда?”
„Па ето, још онај жути ако бисте били љубазни?”
„Онај горе жути или овај овде жути?”
„Онај горе свакако.”
Верка се опет попне на столицу а он се видљиво и са осмехом на лицу поново нагне према пулту али се у том тренутку Верка нагло окренула те га затече како зури у њу. Скине шешир и пружи му га.
„Ваша жена мање мрзи жуту боју од црвене или сте рекли да уопште не воли јарке боје?”
„Тако сам рекао? Мислио сам пре свега на црвену боју.”
„А шта ви волите? Шта се вама више свиђа, црвена или жута?”, упита га Верка са надолазећом иронијом у гласу.
„О како сте ви слатки! Хтедох рећи вешти у продавању шешира. Ако ме питате шта ја преферирам, то би био онај црни, елегантни са машном од розе тила.”
„Онај горе мислите?”
„Да, тај! Њега бих заправо врло радо купио, али вас опет мучим, баш ми је жао”, покушао је да буде ненаметљив и пристојан.
Док је он видно очијукао са Верком која му за то није давала повода, старија госпођа је стрпљиво разгледала шешире који су били изложени. Када је младић рекао да ће купити црни шешир са великом розе машном од тила, госпођа се нагло окренула и пришла ближе.
„Ма то није никакав проблем, скинућу вам и тај. Можда је дошло време да јој купите нешто што се вама свиђа”, рекла је Верка.
„Па, могу бар да погледам, да размислим…”
„Само ви размишљајте. Док сам ја горе, ви добро размислите.”
И док се он све више забављао гледајући у згодну Верку, старица се окренула према њему који је сво то време није ни примећивао. Стрпљиво је чекала свој ред али је, сада већ знатижељно стала иза њега. Таман кад је он узео у руке шешир пружајући Верки широк осмех, госпођа је извадила из торбице флашицу са водом. И док је он незаитересовано окретао по рукама велики црни шешир са розе машном од тила а поглед му летео преко Веркиног лепог лица, старија госпођа му је пролила воду преко ципеле. Он се тако нагло тргао да је ногом шутнуо малу бели пудлицу која је зацвилела. Госпођа је одреаговала брзином самураја, треснула га је торбицом по глави те продорним гласом вриснула на њега:
„Како се усуђујете?”
„Како се ви усуђујете да дигнете руку на мене?”
„Нисам руку неко торбу! Шутнули сте моју Коко. Недопустиво!”
„Вашу Коко могли сте да научите где се врши нужда”, љутито је узвратио.
„Моште мислити! Ви причате о лепом понашању! Видела сам вас! Завиривали сте овој јадној девојци под сукњу, срам вас било!”
„А што сам ја јадна? С којим правом ви мене називате јадницом?”, увређено просикта Верка.
„Па чекајте, не замењујте тезе”, рече накинђурена госпођа.
„Не замењујте ви тезе! А ви? Купујете шешир или не купујете?”, окрену се Верка љутито према младом господину.
„Купујем! А ви склоните ту џукелу што даље од мене.”
„Џукелу кажете?”, па диже поново торбицу како би га ударила. Пудлица залаја, скочи да брани господарицу те тако љута насрну на господинове панталоне. Он баци шешир на пулт те љутит истрча из радње.
Стара госпођа повуче поводац те се пудлица смири а онда се љубазно окрену ка Верки, намигну јој враголасто те рече мирним гласом:
„Запакујте ми молим вас тај црни шешир са розе машном од тила. Никако нисам могла дозволити да останем без њега”.
