Јутарња гужва као и сваког дана: сирене, смог, нервоза, псовке, бука мотора, шкрипа кочница. Хиљаде аутомобила се гура поред аутобуса, док између пролазе бициклисти, мотори, тротинети.
Но, данас су све радознале очи окренуте ка истом призору, толико да се аутобус нагнуо на ту страну када су се сви нагурали код прозора. Смејали су се, показивали прстом и снимали.
Недавно постављени монументални Стуб друштва, како се официјелно звао, или Бандера од миља, надвисио је саобраћај под собом. Највиши стуб/бандера у овом делу света, говорило се.
Овог јутра се на истуреној конструкцији, са софистицираним рефлекторима на врху, појавило тело које виси.
Они са бољим камерама на телефонима су одмах изумирали да виде да ли је то само лутка, неки перформанс – али не, неко се обесио на дугачком планинарском конопцу.
То је одмах указало на стари проблем Бандере.
Нико није рачунао да они из одржавања некако морају стићи до те висине, а у држави није постојао кран који је могао добацити врх фалусног националног поноса.
Тек када су светла почела хистерично да трепћу и лајт-шоу да испаљује психоделичне светлосне ефекте, постало је свима јасно да Стуб друштва има проблем.
Нови надимак је окупирао све насловне стране: „Обешењак!“. А он је висио и клатио се на ударима ветра, нико није могао да га дохвати, па су само жутим тракама оградили део око Бандере.
Злуради коментатори су приметили да тело може да се откачи и падне више десетина метара даље са толике висине, на неки ауто или недужног пролазника.
Новине и портали су искористили ово као ударну вест, у недостатку бољих тема. Укључења уживо са лица места, интервјуи, сматрања, указивања.
Надлежни су уверавали, одговорно тврдили и указивали на кривицу неименованих лица.
Грађани су се бунили, сметала им је лоша слика града и гужва која се стварала због овога. Тражили су да неко учини нешто, да се направи више паркинг места, да се покупи смеће и да по парковима буде више дрвећа и мање миграната.
На обилазници око Бандере би се стварале гужве јер су сви успоравали да виде Обешењака. По неки ауто би стао и блокирао цео саобраћај, да би возач „само на секунд“ направио селфи.
Млади су се скупљали, сликали се и скупљали лајкове. Ноћу би се правиле „ДЈ Обешењак“ журке са пуно алкохола, наркотика и познатих лица инфлуенсера и естраде.
Обешењак је брзо постао део урбане приче.
Појавили су се графити: „Хајде да висимо заједно”, „Обешењак–мој херој на жици”, „Доп и уже–све што ти треба друже”, и хиљаде сличних, мање или више духовитих, неукусних, саркастичних, ироничних, глупих и промашених мудрости.
Затим су дошли мурали са заласком сунца над градским крајоликом, док танка фигура виси са стилизоване Бандере.
Ту су и разни портрети са великим „?” преко лица, јер нико није знао ко је Обешењак заправо. Идентитет није било могуће утврдити јер тело није било доступно властима.
Био је на превише високом положају.
Неки су чак предлагали да се пуца у канап, али се одустало од те идеје, Стуб је превише скуп да би се оштетио.
То, наравно, није спречило појединце да бацају флаше, камење и бумеранге, све у патетичном покушају да постану славни. Сигурносне камере су забележиле неколико момака који су из својих џипова пуцали ка висуљку, уз масовно одобравање.
Једно јутро је на тргу настао хаос када је приведен помахнитали снајпериста који је викао „Слобода за Обешењака!” док су га одводили.
На уличним тезгама су се међу туристичким сувенирима појавиле фигуре „Наш Обешењак“, разгледнице, свеске, шоље, кригле, подметачи, магнети, етно-кућице, плишано срце са натписом „Волим те!” и његовом сликом…
Као сваки тренд, и овај је полако почео да бледи. Наслови са Обешењаком су пре преместили на оне црно-беле делове таблоида намењене за мање скандале, а приче, мимови и шале на ову тему су престали да фигуришу на мрежама. Друштво се заситило овог призора и наставило даље, само је Обешењак остао да нецеремонијално виси над свима њима.
Град је расправљао о набавци довољно високог крана, или барем јако, али ЈАКО дугачких мердевина којим би дохватили проблем.
Ипак, у буџету није било места за овакве тривијалности, није било људи које би ангажовали око овог медијски сада небитног посла, па је тема Обешењака склизнула са приоритетних листа и остала по фиокама и масним вицевима.
Тек по неки насмејани туриста из Азије би се још нашао да се услика са јединственим мотивом иза себе и прстима у „В”.
Неколико интернет тролова би позивало на очување лика и дела Обешењака, да га сачувају од оних који би да скрнаве тај, сада интегрални део градског пејзажа.
Повремено би се скупило неко мало друштво активиста са друштвених мрежа да протестују, носећи А4 папире руком исписане са „СВИ СМО МИ ОБЕШЕЊАци”.
Оно „-ци” је морало да буде ситније, јер није стало на папир, а прекасно су то приметили.
Дошла је зима и леденице су висиле са крутог тела, опасно се љуљајући као копља која циљају оне испод.
Дошло је потом и пролеће, све се отопило и процветало.
Природни процес труљења је одрадио своје, тело се напокон одвојило од главе, и у спором паду, забележеном на виралном видеу који је имао хиљаде прегледа, се сручило на плочице поносног платоа испод.
Без велике помпе, сутрадан су дошли чистачи, спрали смрдљиве остатке и отишли на редовну паузу.
Неко је приметио да нису узети биолошки узорци како би се напокон сазнало ко је Обешењак, али како се до тада нико од породице није јавио да га тражи, све је брзо заборављено и затурено у бирократским процедурама и регистраторима.
Нико се није запитао како је он доспео тамо?
Како је успео да се попне?
И зашто је, уопште, то урадио?
Зашто на такав начин?
Која мука га је приморала на тај чин?
Ко је он, стварно?
И зашто ником не недостаје?
И како су га већ сви заборавили, сада када је мртав, а и онда када је био жив?
Слободно планинарско уже је наставило да се љуља са врха Бандере, шибано бесним ударима ветра преко дана и шизофреним светлима преко ноћи, високо изнад незаинтересованог града.
