Село, заборављено од света, имало је стару цркву која се налазила на брду, окружена густим шумама. Годинама нико није улазио у цркву, осим када би морао. Приче о старом, злом духу који је наводно живео у цркви преносиле су се са генерације на генерацију. Једне ноћи, група тинејџера одлучила је да тестира своју храброст и уђе у цркву.
Међу њима је била и Ана, девојка која није веровала у духове, већ у авантуру. Са батеријским лампама у рукама, полако су се успињали ка цркви. Срце им је тукло у грудима, али нису хтели да одустану.
Када су ушли унутра, зрак је био хладан и тежак. Зидови су били прекривени старим, прашњавим сликама светаца, а под је шкрипао под њиховим ногама. Док су се кретали према олтару, Ана је осетила хладан додир на свом рамену. Окренула се брзо, али иза ње није било никога. “Игра ли се то неко с’ нама?”, питала је са осмехом, покушавајући да задржи храброст.
Одједном, врата цркве су се залупила уз тресак, а светла њихових лампи почела су да трепере. Тишина је била застрашујућа. Чули су тихи шапат, који је полако постајао гласнији: “Они не желе да одеш…” Ана је осетила страх како се увуче у њено срце. “Морамо изаћи одавде,” рекла је дрхтавим гласом. Али када су покушали да отворе врата, била су закључана. Паника је завладала међу њима. Док су тражили излаз, једна по једна лампа се гасила, остављајући их у потпуном мраку. Ана је чула како њени пријатељи нестају један по један, сваки пут уз крик ужаса.
Осећала је хладан дах на свом врату и чула шапат: “Ти си последња.” Очи су јој се шириле од страха док је гледала у таму. Одједном, угледала је сенку која се кретала према њој. То је била фигура старца, празних очију и са злокобним осмехом. “Дошла си да нас ослободиш?” рекао је гласом који је ледио крв у венама. Ана је хтела да врисне, али ниједан звук није излазио из њених уста. Осетила је хладне руке које хватају њене и вуку је према олтару.
Пролазили су кроз зидове цркве, све дубље, док нису стигли до подземне просторије прекривене костима. Старац је стао испред ње, а очи су му сијале црвеним светлом. “Заувек ћеш остати с нама,” рекао је. У том тренутку, Ана је нестала у тами, заувек заробљена у паклу заборављене цркве, заједно са душама које нису могле пронаћи мир.
