Сат са црквеног торња давно је огласио поноћ. Лежао сам будан у скромној постељи изнајмљене собе, у оронулој и влажној згради преко пута пристаништа.
Загледан у пукотину на плафону, која ме je попут какве опасне змије гледала право у очи, вијугајући под свјетлом чађаве сијалице, маштао сам о некаквој другој самоћи, која човјека подстиче да ствара.
Можда ми се на трен учинило и да ми је лијепо, јер је самоћа помијешана са шкртом мјесечином од Свевишњег досуђена, у тој бесаној ноћи, надувеној од слутњи. Лагано завијање вјетра допирало је до дна најмрачнијих ходника моје располућене свијести.
У неко глуво доба, из мемљивих и пустих градских улица, кроз језиву послепоноћну слутњу, вјетар је дохујао вапај у бездан те собе, у празнину душе… „Врати се убицо, волим те!!!”
Устао сам, дотетурао се до врата и откључао… Са трачком наде да би бар неко могао залутати, макар да ме покраде, вратио сам се и легао…
