Увек када приповедам о Роксанди, прожме ме језа по леђима и обузме талас хладноће читавим телом. Никада још нисам осетио равнодушност док се о њој говорило. Стога, баш сам се трудио да и не мислим о њој. Многи су хтели да штогод сазнају, ја сам тежио да све заборавим. Они су питали, а ја се правио глув. И пре Наталије, разни представници разних медија су желели да забележе нешто, да направе сензацију од приче, али узалуд! Све би остало ту где је и испричано.
Наталија је на Универзитету у Београду, одељење за новинарство и комуникологију, завршавала студије. Пре стицања звања дипломираног новинара, хтела је да своју професију „докторира” интервјуом са каквом врстом култивисаног сељака, који је нешто знао о Роксанди. Одабрала је мене, а ја је нисам могао одбити јер била је ћерка моје добре пријатељице. Пристао сам на неки вид „медијације”, мада сам знао да од посла неће бити ништа. Њен интервју је унапред био осуђен на неуспех јер је хтела да пише баш о њој! А то још никоме није пошло за руком. Упозорио сам је, а она је била више него упорна.
Стигла је тачно на време у договорену недељу 20. јуна. Дан је био сунчан и сувише топао за свој календар. Са собом је понела и више од неопходне опреме: батеријски магнетофон, мобилни телефон, диктафон, свеске, блокчиће, оловке, фломастере… После испијања кафе, кренуо сам са причом и скренуо јој пажњу да ми не поставља потпитања и да ме не прекида. Она је укључила свој уређај за снимање звука и латила се оловке и свеске.
Роксанду сам јој представио још из раног детињства, као врло чудну девојчицу, које су се сви клонили. Моја покојна баба Стевана је о Роксанди причала увек у неком грчу, никада опуштено. По њеном приповедању, Роксанда је, још као сасвим мала, ножем заклала кокош. На то и није придаван неки посебан значај, али после кокошке заклала је и једну од оваца које је чувала. Годину дана затим, такође ножем, заклала је своју бабу на спавању. Мештани су се узнемирили, а њени родитељи су смештени у лудницу, одакле су касније извежени у сандуцима. Роксанда је остала сама. Ликом је подсећала на Пипи Дугу Чарапу, али без кикица. Дакле, ликом је била симпатична али испод коже тињало је зло! Када је мало одрасла и задевојчила се, нико је није желео просити, сви су је се плашили. У међувремену је, тако се бар говорило, почела да врача, да баца чини и црну магију. Причало се да је многе мушкарце избезумила, а неке чак отерала у самоубиство. Свако ко је бар на тренутак остајао сам са њом, осетио би тиху језу уз кичмени стуб и жмарце како га подилазе, па све до „дизања” косе на глави. Сви су је избегавали, осим оних који су у њој видели прилику да некоме доскоче. Тихо се и кроз зубе говорило да је вештица, да је склопила савез са Ђаволом.
Како се и под којим условима она удала за Страхињу, то нико не зна. Он је потицао из сиромашне породице и таман се био зачовечио. У наредних седам година, родила је двоје деце, а Страхињу потпуно рашчовечила. С тридесет и неколико га је подземљила. Наставила је да ради свој посао. Неке непознате и „мрачне” жене су је посећивале. Ни са ким из села није била блиска. Године и године су протутњале нашим селом, њена деца се одомила далеко од колевке, негде у белом свету. Врло често је Роксанду рано изјутра одвозио и касно увече довозио црни џип. Живела је повучено, сама, зашла у шестој деценији живота, а контакти са комшијама су били сведени на штуро „добар дан”.
Тог поподнева, врео ваздух загрејан августовским сунцем, натерао је људе да не излазе из својих кућа. Тек у вечерњим сатима када је ваздух постао ређи и подношљивији, робови врућине су измилели из својих домова. Нико није обраћао пажњу на Роксандину башту, која је претходне и те вечери остала незаливена. Сутрадан, њен изостанак је већ био приметан, а тек око поднева, неки су се почели распитивати зашто се не појављује напољу. Поподне се већ скупило пола села те су се сложили како је неопходно да провале улазна врата. Они одважнији, који су први видели сцену у спаваћој соби, данас или нису више међу живима или су са каквим психичким последицама. Наиме, Роксанда је затечена мртва у свом кревету, лежала је полеђушке гола, без иједне огреботине. Једино је њена глава била прекривена јорганом, тачније остацима јоргана. Читава трећина јоргана је недостајала. На столу поред кревета затечена је заклана и очерупана кокош. У њеним устима је пронађен садржај којим се пуне јоргани, памук, вуна и перје, а на њеним дојкама и по стомаку су уочене црвене мрље, вероватно од кокошје крви. У соби је било хладно као у фрижидеру, тако да је тело остало читаво, а термин и начин Роксандине смрти је остао мистерија. Њена сахрана је била прича за себе, али не бих о томе.
Тиме сам завршио причу о Роксанди вештици, а Наталија је све време пажљиво слушала и хватала белешке, док је диктафон то чинио на свој начин. Није ме прекидала у излагању. Тек када је схватила да је причи дошао крај, нагласила је да јој је необично хладно, захвалила се на причи, на брзину се поздравила и отишла.
Сутрадан, око шест сати изјутра, робудила ме звоњава мог телефона. С друге стране је била Наталија. Осетио сам да нешто није како треба. Била је скоро уплашена, али оно што ми је казала није ме изненадило:
– Ништа!
– Шта, ништа, Наталија?
– У свесци само неке шврљотине… више личе на неразговетне знакове, а на диктафону само шуштање и по неки језиви цијук! Ни речи од онога што сте говорили!
– Жао ми је ако си очекивала нешто другачије. Роксанда је то.
У свему овоме, ја сам био само неми посматрач, случајни пролазник. Јер, ако бих потпуно појаснио моју улогу у целој овој причи и открио још неке детаље, прича не би ни овог пута била забележена.
