Прошло је дуго времена од последње јуначке приче и борбе у кући Соколића. Време ратова је прошло. Потомци су од замка направили музеј, а манастир дали на коришћење Парохији.
Наш јунак био је, пре свега, човек и оснивач хуманитарног друштва, али преко ноћи десио се братоубилачки рат, инфлација и изгубио је све. Живео је као подстанар, у малом стану са женом и децом. Радио разне послове да прехрани породицу.
Једне вечери враћајући се касно са посла пар хулигана га претуче и оте му новац. Он остане без свести. Али одједном, појавише му се обриси новог света, ливада зеленило, бистра вода. Виде човека који му се смешкао.
„Здраво, ја сам Милош.”
„Михаило, драго ми је!”
„Знам ко си, драги мој! Михаило Соколић, добио си име по Михаилу, врховном анђелу, од рођења истерујеш правду. Тако сам и ја некад у моје време.”
„Али ко си ти? Имам утисак да имамо нераскидиву везу.”
„Имамо, није да немамо, открићеш ко сам кроз причу. Хајде са мном, прати ме!”
* * *
„Соколски манастир, извор, овде сам трчао поред извора као дете сатима и играо се у фонтани.”
„Чега се последњег сећаш, Михаило?”
„Радим на грађевини, као тесар, да прехраним породицу. Остао сам до касно, сећам се три младића… Један је имао бокс, други лептир, а трећи бејзбол палицу, претукли су ме и отели ми новац и скинули патике. Да ли сам мртав и ово се све моја подсвест присећа мог одрастања?”
„Не, драги мој, ти си овде са разлогом. Потребно је да одлучиш да ли се враћаш и настављаш по старом или ћеш кренути у нови почетак. Видиш овако, некада сам и ја био у дилеми као ти. Имао сам један мегдан, сукоб, једва сам успео да дођем до овог места овде, Соколског манастира, захвалим се на победи Богу, али упадох у грозницу, бунило, имао сам слично стање као ти. И појави се дечко сличан теби и рече ми: ‘Хоћеш ли као и до сада или нови почетак’? И у том моменту изнад главе пролетео ми је мали феникс који је убрао нар. И ја му кажем ‘Води ме, идем за тобом’! Ништа није случајно, подели са мном оно што је он са тобом. Видиш, Михаило, овај извор? Скочи са мном у воду, верујеш ми?!”
„Верујем! Очи и поглед су ти искрене, намере часне, хајдемо”, и ускочише, заронише у дубину.
Дођоше до огромне дубине и ту се назирала пећина. Уђоше унутра.
„Чуо сам за причу о пећини и путу у катакомбе манастира, мислио сам да је легенда.”
„Твој деда је ту сакрио и спасао много људи. Никада то никоме није рекао, али награђен је.”
„Зашто смо овде, ова пећина је неки симбол, мог порекла, предака, шта?”
„Е, то ми се свиђа код тебе, Михаило, директан си човек! Што би рекао твој деда Мишо, нестрпљив си, сачекај. Видиш, Мишо, овде испод нас се налази благо Соколића. Сваки мушки потомак је остављао следећем поколењу. Твој деда није желео да ово покаже твом оцу. Твој отац је био добар, друштвен, потрошио би све. Твој деда је имао дар прозорљивости и рече ми: ‘Ако ми Миша западне у проблем, нека искористи све, како му воља, али црвени рубин са крстом, Соколову крв, нека поклони сину, или га врати где треба, знаће он сам шта да учини’. А сада, Мишо, збогом!”
„Али, чекај, ниси ми рекао ко си?”
„Рећи ћу ти само једну реч – Татјана…”
* * *
„Докторе, буди се, долази себи!”
„Михаило, хвала Богу, жив си мргуде један!”
Препозна свог школског друга Немању.
„Па ти си, хахаха, где у Америци?”
„Био сам у Хјустону, али чим су ме контактирали, ја на авион и да помогнем старом другу. Где ћеш?”
„Да устанем, доста сам се излежавао!”
„Хахаха, чудо сте ви, Соколићи, одувек си био пун енергије. Да те пропратимо пар дана и идемо заједно да обиђемо манастир и пијемо Соколско вино. Стигли су ти жена и деца, видећемо се, пријатељу!”
„Хвала ти Немања”, рече му Мара, Михаилова жена.
„Мислили смо да остајемо без њега, тврди су гени Соколића”, рече он насмеја се и оде.
* * *
Опорави се Михаило, оде са доктором Немањом. Пили су вино испред манастира.
„Да имам лову отворио бих клинику овде, не бих се враћао у Америку.”
„Хахаха, имам ја, хоћеш да отворимо заједно, али радићеш бесплатно за старе, сирочад и ратне инвалиде, лечићеш свакога? Наплаћиваћемо само оно што морамо.”
„Да је ово деведесета, када си имао паре, могло би, али ти сада, нажалост, имаш мање од мене.”
„Не брини, пронаћи ћу новац, али прво морам у манастирску библиотеку.”
„Ја одох до извора, ваљда још има пастрмке, као некада, кад смо пецали.”
Извор, помисли Михаило у себи, ма јес’ и пећина. И Сфинга и феникс и нар. И у библиотеци виде мали портрет, али прво му западе за око огрлица са рубином и крстом. Погледа обрисе лица, дечко са којим је био у пећини. Немогуће, људи у коми виде и доживљавају свашта, немогуће.
„Зовите ми игумана манастира!”
* * *
„Оче Никодиме, молим вас реците ми, ко најбоље познаје историју моје родбине и породичног стабла?”
„Витја, ваш рођак.”
„Али он је у Санкт Петерсбургу.”
„Имаш среће, сине, колико си тежак. Чуо је шта ти се десило и седи у порти манастира. Каже некад си му, када си водио хуманитарну организацију, средио повратак једне иконе Пресвете Богородице из Бугарске за Русију. Никада ти то није заборавио.”
„Како га нисам видео?”
„Видео је он тебе са докторем Немањом. Ено их, баш доле, држе рибу и смеју се.”
„Отвори прозор. Витја, привјет дорогои!”
„Рођаче, у библиотеци си, ево долазим горе! Немања, увек ми је част! Ако не успеш овде да отвориш клинику, мој пријатељ у Калуги власник је клинике. Ако си расположен ујутру пецамо поново.”
„Наравно, Вито, биће ми част, безброј распуста смо пецали нас тројица заједно! Али замерам ти, зашто нам јутрос ниси пришао?”
„Да покварим изненађење? Једва си ме препознао.”
„Искрено, на моју огромну бруку и стид, у праву си.”
„Рођак је нестрпљив, видимо се ујутру код извора.”
Оде ужурбаним кораком.
* * *
„Мишо!”
„Вито!”
Изгрлише се срдачно.
„Да ти испричам све!”, и исприча му целу причу.
„Знаш како, све је могуће, људи доживљавају кому, клиничку смрт, разговарао сам са њима, некако сазнају много ствари, спознају себе. Чек, ко је ово на портрету?”
„Милош Соколић”.
„Он кажеш да те је водио?”
„Јесте, имао је Татјану, највише је њу волео.”
„Тако смо и ми рођаци. Она је била рођака мог прадеде Серјоже и сестричина чукундеде Алексеја. Има једна прича, али ја сам мислио скаска, бајка, урбана легенда. Реци ми ако се сећаш. Милош је имао сукоб и мегдан са једним племићем, нарцисодним кавгаџијом, увредио је Татјанину сестру. Кажу, Милош га је ранио у стомак и победио у мегдану. Али Милоша он рани. Рана се инфицирала, он паде у грозницу и у ноћ дође кочија. Татјана је дошла, лечила га и око врата му је ставила огрлицу са рубином и крстом, да га чува. Мазала га је мелемима са оцем Симеуном и Милошевим учитељем. Милош је преживео и после тога, кажу, да више није ишао на мегдане и да је оженио Татјану.”
Татјана, огрлица, склопио сам коцкице! Нови почетак.
„Вита, колико ти треба новца да обновиш манастир и конаке у Русији?”
„Око 100.000 долара, огроман је то новац.”
„Добићеш га, помоћи ћу ти. Одох сада да спавам, уморан сам.”
* * *
Сунце је изашло, пресијавало се у извору.
„Хахаха, замисли драги Немања, синоћ ми нуди новац за конак!”
„Хахаха, мени за клинику!”
„Прича чудно, неповезано. Изгледа и даље мисли да има новац и води организацију.”
„Камо среће да има! Свима би нам било боље.”
Михаило ускочи у воду, ронио је, ронио и крајњим напором дође до пећине. Уђе у доњу шкриљу пуну блага и виде огрлицу Соколова крв са крстом и црвеним рубином. Како сад да пребацим ово све?! Мишо катакомбе. Деда катакомбе и почео је да тражи улаз у катакомбе манастира. Чукао је, тражио и пронашао полугу и подигоше се врата. Изнео је благо, истрча уз степенице и зовну Виту, Немању и монахе у помоћ.
Један део новца остави манастиру, други за клинику Немањи, трећи Вити за конак и манастир. И оста му Соколова крв у руци. Рођак Витја и доктор Немања у шоку још увек. Али сада су решили велику бригу, смеју се, грле и срећни су. Михаило реши да огрлицу закопа у гроб где су Милош и Татјана, па узе ашов и лопату и учини тако. У сну му се јави Милош.
„Знао сам да ћеш донети праву одлуку”, рече му. „Време је да наш Соко одлети и да ти наставиш са доброчинством. Време мегдана, борбе и рата је прошло, али уколико се то промени реци сину да су мој мач и штит у темељу фонтане, злу не требало! Благо Соколића и Соколова крв су у правим рукама. Хвала ти што си испунио завештање наше породице!”
И тако, драги моји, решило се све.
Михаило покрену опет хуманитарну организацију и клинику са Немањом. Витја/Вита у Русији обнови цркву и конаке. Манастир Соколица доби нови сјај, иконопис и цео Соко град доби ново рухо/одело. Све је дошло на своје место. А да ли је део блага остао у пећини? То ће само знати Михаило и његови потомци. Док год су ту они и њихови наследници, приче и легенде о Соколу, части јунаштву и неким правим вредностима, које су нажалост данас изумрле, ће живети.
