Свог оца готово не памтим. Повремено, у сновима, укаже ми се лик у магли. Отац је погинуо храбро, предводећи наше братство, у одбрани границе. Данас је на челу братства мој стриц, а мене спремају да га наслиједим.
Горазд је некада давно био наш роб, заробљени, омражени Горштак. Судбина је хтјела да је он већ одавно мој други отац. Спасио ми је живот када је ватра прогутала нашу кућу. Послије ме је учио ратничким вјештинама, сналажењу и животу у природи, видању рана, лијечењу биљем. Учио ме је све што је знао, са пуно стрпљења и љубљави.
Има много тога чему ме ни Горазд, нити било ко из нашег племена, нису могли поучити, или њиховом науком нисам био задовољан. Гдје одлазе мртве душе, да ли ће се икад вратити? Гдје звијезде стоје, гдје су границе неба и васељене? Да ли су моћни људи из времена прије Велике таме стигли до звијезда када су бјежали од васколиког ратног пожара?
Када смо ишли у Вегаполис, на женидбу начелника Ганде, Горазд ме је одвео у Краљеву шуму и показао металне остатке летећих кола којима су људи, у та прадавна времена, кренули ка звијездама, ближе боговима. А некако у то вријеме, када се вратисмо са начелникове свадбе, у нашим крајевима, појавио се необични старац, дуге сиједе косе и браде. Населио се у напуштеном селу, каквих није мало уз увијек немирну границу. Хранио се плодовима природе. Сакупљао је љековито биље и њим лијечио људе, чак и животиње. Многима је помогао или барем олакшао. Говорило се да посједује велико знање и мудрост.
Ноћ се лагано спустила. Горазд и ја дојахали смо у Плавско село. Пред колибом, у средишту некадашњег села, уз пламен ватре, сијало је старчево лице, загледано ка небу. Звали су га Старец. Није га узнемирио топот наших коња. Након поздрава, мирно ми рече:
„Сваке ведре ноћи далеке звијезде шапућу нам своја сјећања.”
„Да ли су људи икада стигли тамо, горе?”, упитах.
„Књиге староставне говоре да су прије много вијекова људи кренули пут звијезда својим направама моћним. Знање тадашњих људи бијаше огромно.”
„Желим открити тајне човјековог живота, сазнати о границама васељене.”
„Колико љета бројиш синко?”
„Ускоро ће бити деветнаест”, би ме срамота.
„Када бих знао све те тајне, младићу, не бих више вукао ову сиједу браду по земљи. Наши животи су попут велике ријеке која тече, сакупља притоке, расте, све до ушћа у море. Твоја ријека је жустра, немирна, планинска, ти си тек побјегао од извора. Пред тобом је далек пут. Ја сам тик до ушћа, моја се ријека споро ваља, пуна је притока животног искуства, али многа, многа знања остала су недокучена, далеко ван овог корита. Можда се ипак, након ушћа, вратим извору или у неку нову пловидбу. Не би ме чудило да и звијезде небом некуда плове ка свом ушћу.”
Старецове ријечи су ме опијале попут рујна вина. Понудио нам је вечеру, нисмо одбили. Мало зеља и варива.
Старец је након неколико недјеља отишао тихо, као и кад је дошао. Али његове ријечи и даље су биле у мени.
Ријека Рајска извире далеко на западу, у земљи предака баке моје мајке. Од мајке сам у дјетињству добро научио њихов језик мени опор и груб. Тај језик биће ми богатство за мој наум. Опловићу ријеку Рајску, од њеног извора у Црној шуми, до ушћа у Црну воду.
Зиму искористих да се добро припремим за пут. Мајка је била против. Најприје ме је молила, преклињала да не идем, потом ми је и пријетила. Схватао сам њен страх да не изгуби једино што јој је остало од мог оца. Ипак, ја сам будући вођа, моја се морала поштовати.
Стриц нам је додијелио у пратњу Зорлана, свог најбољег војника. Природа се тек почела будити, било је хладњикаво и кишовито. Морали смо кренути, Горазд, Зорлан и ја. Четврти коњ носио је наш мали кану, прекривен платнима.
Зорлан и Горазд су одређивали колико ће се јахати. Знали су шта животиње могу издржати. Мапе су такође читали заједно, прецизно. Хранили смо се биљем, рибом, ловили смо птице и дивљач. Нисам много заостајао за искусним ратницима. Брзо сам се навикао на живот номада, али су ми мајка и кућа недостајали.
Језик моје прабаке био нам је видјело у туђини у коју стигосмо. Осјећао сам се битним, а Горазд ме, задовољан, тапшао по раменима. Људи овдје живе другачијим животом од нашег, затворенији су, неповјерљивији. Нисам им зато откривао тајну нашег пута. Питао сам их за успутне градове и села. Они ће нас одвести до извора Рајске.
Стигли смо у планинско село, на ободу шуме. Пројахали смо дрвени мост изнад бучног потока и стали пред крчму. Оваква мјеста смо избјегавали, новац нисмо смјели бацати, а ни кавгу нисмо хтјели. Младић испред крчме био је задужен за коње гостију. Поздравих плавокосог момка нешто млађег од мене.
„Добар дан господо, изволите”, узврати младић.
„Требамо нешто за јело и пиће.”
„Путујете из далека?”
„Да, из Јадранских земаља, овдје имам родбину, па бих хтио успут видјети врело Рајске, кад смо већ ту.”
Младић се осмијехну:
„Онај мостић, тамо сте прошли, то је Рајска, а изворише је на пола сата јахања, онуда, кроз шуму.”
За све услуге младић је на крају добио напојницу. Кроз шуму смо ишли веома опрезно. Ван главних путева на свашта се може наићи. Зорлан је повремено јурио напријед. Очима прекаљеног ратника тешко да нешто може промаћи. Али људи на овој шумској стази није било.
Онда, једна чистина, и испод велике стијене врело! Извор Рајске! Камена громада као да је воду истискивала својом тежином и она се у млазевима распрскавала. Али срећу због доласка на врело мало нам је покварио растанак од Зорлана са којим се сродисмо. Пред њим је дуг и опасан повратак у домовину, без пратње, сем четири снажна и брза коња. Пред нама је још изазовнији пут у непознато.
Дуго смо газили кроз воду, чинило ми се цијелу вјечност, и носили наш кану, прије него Рајска би довољно дубока да њоме запловимо. Баш као и беба којој треба времена док прохода. Након дан-два пловидбе, упали смо у брзаке јер се ријека превише стрмо спуштала. Мишићи Гораздових руку били су напрегнути као струне у борби са подивљалом Рајском. Говорио ми је шта да чиним јер се нисам сналазио, чак је и викао на мене. Нађох се у чуду. Када се ријека помало умирила, кратко ми рече:
„Ето, такав си и ти.”
Пловили смо данима. Бол у мишићима полако је нестао. Вода је бивала мирнија. Сретали смо рибаре, бродице, понеки брод. У бистрој води, обложени талогом, ту и тамо, били су видљиви костури потонулих бродова. Међу њима можда и неки брод из времена прије Велике таме. Ноћу бих гледао блиставе звијезде, присјетио бих се Стареца, и замишљао како небеским лађама пловим према звијездама.
Ноћ је била кишовита, повремено би муње парале небо. Упловили смо у Царство Панонаца. Наше путовање постало је веома ризично. Панонци су наши стољетни непријатељи. Недавно је успостављено примирје, али ако нас ухвате, сматраће нас шпијунима. Зато смо пловили само ноћу, заогрнути мраком. Веслали смо, чини ми се и брже. Дању смо спавали, на смјену, сакривши се у трску неког рукавца, или притајени у оближњим шумама. Осјећао сам се као прогоњена звијер иако нас срећом нико није прогањао. Горазд је осјећао моје страхове, знао ме је умирити.
Сваке ноћи, ипак смо били ближи отаџбини. Тако и ове, знали смо да смо врло близу границе. Прво смо запазили осматрачнице Панонаца уз ријеку. Приљубили смо се уз кану и пустили да нас ријека носи, недуго потом, на кули обасјаној буктињом ватре, виорила се наша застава. Громада са наших леђа нестала је у води.
Наредних дана, растерећени, као никада до тада, уживали смо у пловидби Рајском. Радовали смо се сусретима са ратарима на плодним пољима уз ријеку, или са сусретима и обједима са бројним рибарима. Тешко да су нам вјеровали одакле пловимо. Наш једини доказ бијаху наша од вјетра и сунца препланула тијела.
На чаробном мјесту, гдје се Вегрина улијева у Рајску, уздиже се наш Бели Град, престоница Краљевства. Махао сам људима на обали, шалио се са њима, смијао се као мало дијете. Пажњу ми привуче кикот подно високе куле коју зову Источник. Праље су нас гледале, нешто међусобно коментарисале и гласно се смијале. Једна међу њима, понајмлађа, истицала се љепотом и поносним држањем. Рекох Горазду да чамац усмјери ка обали. У Белом Граду, непланирано, остали смо неколико дана. Мајци сам послао глас да сам добро и да не брине.
Љето је трајало и давало топлоту и плодове. Пловидба Рајском постала је рутина. На мјесту гдје су дивови прије времена Велике таме укротили и зауставили ријеку, и данас се Рајска једва провлачи кланцем. Напустили смо отаџбину, али народи и племена, чијим земљама смо пловили, братски су и наклоњени нама, тако да нисмо страховали.
На пола дана од града Дунајског, Рајска се спаја са морем. Широка и разливена, спора и потпуно мирна. Као човјек у дубокој старости, спреман на чин који слиједи. Горазд се плашио да нас не повуку приобалне, морске струје и да нас не однесу на пучину. Зато, завесласмо ка обали. Наша пловидба је завршена! Дуго, јако дуго смо стајали на обали и гледали умирућу ријеку и морску пучину.
„Све ријеке, синко, улијевају се у мора, али мора се никад не препуне”, сјетих се Старецових ријечи, „јер вода опет нађе пут ка извору.”
Остало нам је довољно дуката да набавимо коње и опрему. Вратили смо се кући када је јесен већ бојила лишће, природа је затварала животни круг. Сада, док ово записујем, чекам да прође зима, и да са својим вијерним Гораздом одем у Бели Град. Вријеме је да упловим у мирније воде.
