Враћао сам се касно увече кући. Морам признати био сам добро пијан што ми се одавно није десило. Марка нисам видио још од гимназије. Засјели смо у крчми. Попили смо по једну за виђење, онда једну за успомене, а онда смо се сјетили лијепе Маре. Наравно, попили смо једну и за њу. Касније више нисмо бројали. Испразнили смо флашу. Да се није конобарици журило ко зна колико бисмо још попили.
Када сам наишао поред локве Врбица одмакао сам се пет корака. Прошле јесени у тој локви се утопио бик Дујана Ћургуза. Шта ја знам, могу се спотаћи и пасти у ту бару. Не бих кабулио да ме село сутра узме на зуб.
Изнад Врбице има једна мала зараван. Зову је чаир. Ту смо се, док сам био дијете, играли клиса и бацали камен с рамена. А, да, заборавих рећи, те ноћи први пут сам осјетио да та зараван мирише на овчије руно. У ствари, лажем, имала је мирис трулог пања. Ја тај мирис не волим па сам журио да што прије стигнем кући и увалим се у кревет чија постељина мирише на лаванду.
Да се вратим причи. Када сам изишао на чаир, застао сам, јер сам угледао један камен који ме је подсјетио на некадашње чобанско надметање. Узех га. Био је блатњав и зелен од траве. Ово је онај камен којег смо некада бацали с рамена. Као да смо га јуче одложили. Почех се присјећати гдје је оно била црта са које смо га бацали и докле смо могли добацити.
Баш лијепо, сад ћу да се испробам колико сам напредовао за ових тридесет година. Урадићу то у миру. Нико ме не види осим звијезда на небу. Неће бити смијеха, ако подбацим корак два. Остарило се, а и уморан сам.
Стадох на црту чији се траг још назирао. Начиних један корак напријед, један назад, па опет тако, а онда се ђилитнух и бацих камен. Аууу, мало сам напредовао. Једва педаљ, а можда и нисам. Потражих камен који се откотрљао до плота. Желио сам да још једном бацим. Када смо били чобани важило је правило: једном се не рачуна. Мораш се потврдити. Сагнух се да узмем камен и тад зачух дјечији кикот. Морам признати, иако сам био пијан, најежих се. Није ми било свеједно. Поноћ!? Дјечији кикот на ободу шуме гдје нема живе душе. Гдје чак ни вампири не долазе. Подигох се. На плоту су сједили дјечак и дјевојчица. Била је мјесечина па сам могао добро видјети њихова лица. Бјелила су се као грудва снијега. Дјеца су ми била непозната. Личили су ми на нешто, не знам ни ја шта: на маглу, сјенке, привид… Тада рекох у себи:
„Будало једна! Нећеш више од једне чаше пити.”
– Откуд ви овдје овако касно? – упитах. Мислим да сам муцао док сам ово изговарао, јер су се дјеца, умјесто одговора, још више закикотала.
– Он не зна ко смо – рекоше када се мало смирише.
– Нисте из села. Знам засигурно – почех трљати очи. – Кога чекате?
Дјечак, био је старији, узобиљи се и окрену према дјевојчици.
– Он нас пита кога чекамо?
– Па… – замуцах. Дјечак је очито љут. Не знам зашто га је моје питање толико узнемирило. – Шта радите овдје, овако касно?
– Ништа – дјевојчица исплази језик. Стави кажипрсте у уши и поче млатарати длановима. Тако смо ми некада, када смо били дјеца, кињили некога када хоћемо да кажемо како је глуп као магарац.
– Нећу вам сметати – погледах камен којег сам малоприје бацио. Није га више било. То ме збуни. Почех се окретати. Моја шепртљивост је дјецу још више засмијала. – Ма, ја сам се мало присјетио дјетињства, па сам хтио да видим колико сам у међувремену ојачао – правдах се.
– Шта то носиш у торби? – упита ме дјечак.
– Алат, и још понешто. Ништа што би вама требало. Хоћете ли ми дозволити да пређем преко плота. Тамо преко брда је моја кућа – руком показах преко њих. – Имам и ја двоје дјеце вашег узраста. Дођите сутра па се играјте са њима.
Дјечак и дјевојчица се згледаше. Примакоше главе једно другом и почеше нешто шаптати. Дјечак је климао главом док је дјевојчица причала, а онда се окрену према мени.
– Нећемо те пустити док не поиграш с нама кликера.
– Заборавио сам ту игру.
– Научићемо те.
– Како да играмо када је мрак – тражио сам разлог да ме дјеца пусте да пређем преко плота и наставим пут својој кући. Било је сувише касно. Поноћ је била прошла.
– Замолићемо мјесец да нам обасја тратину – Дјевојчица сиђе са плота, клекну и рашири руке према небу.
– Мјесече, мјесече, појави се.
Као у бајци, мјесец растјера облаке са себе и засија тако јако да су се новине могле читати.
– Добро – пристадох, мада ми је све то изгледало нестварно. Дјеца, или су залутала или побјегла од куће. Сувише је касно да би она тек тако сједила на плоту. – Немам кликере.
– Имамо ми – дјечак скочи са плота и гурну руке у џепове. Извадио је гомилу бобуљака које расту на храстовом лишћу. Дјевојчица је већ својим опанком копала рупу.
Дјечак одвоји шест бобица себи шест мени, и рече да први бацим према рупи. Хтио сам да што прије завршим игру па да идем кући. Спустих торбу са себе на земљу и бацих бобуљак онако офрље. Не часећи часа, баци и дјечак. Његов је улетио у рупу. Подигао га је и с њим нациљао у мој. Погодио га је. И тако шест пута. Сваки пут дјечак је погађао у рупу, а ја чак и корак далеко од циља. Дјечак се цинично смијао.
– Тако стар, а појма нема о кликерању.
– Признајем, бољи си, а сада ме пустите да идем кући – рекох.
– Са мном ниси играо – дјевојчица удари дланом у длан.
Нисам се ни окренуо било је шест нула за њу.
– Како те није срамота. Губиш од дјеце – наруга ми се дјечак.
– Пустио сам вас јер журим кући. Тамо ме чекају дјеца као што сте и ви.
– Они нису као ми. Због тога што лажеш, играћемо још једну игру – клиса. То је стара игра. Ако не знаш научићемо те.
Наравно, побједили су ме. Онда смо играли жмирке, потом гњилог јајета, па труле кобиле. Сваки пут сам био побјеђен. У мени се одједном јавила жеља да их барем у нечем побједим, па сам почео измишљати игре, но и у њима су ме побјеђивали. Вријеме је пролазило. У селу су се зачили пијетлови. Схватио сам да је ноћ прошла.
– За вечерас је било доста – рекох и подигох своју торбу са земље.
– Чекамо те и сљедеће ноћи у исто вријеме. Много си забаван – рекла је дјевојчица.
– Не обећавам али – пружих руку да се поздравм с дјецом. Рука ми оде у празно. Обазријех се око себе, погледах у плот да се нису испели на њега, никог није било.
– Мангупи, гдје сте?
Свуда око мене била је тишина. Чуо се жубор росе који се салијевао са лишћа. И мјесец је негдје побјегао.
Кући сам стигао у саму зору.
– Гдје си био цијелу ноћ? – питала је жена. – Да ме није било срамота била бих подигла село да те тражимо.
– Када бих ти рекао не би ми вјеровала и зато ти нећу ништа рећи.
– Ипак, кажи – наваљивала је.
Слагах јој како сам сјео да се одморим на чаирама изнад Врбице. Ухватио ме је сан, а када сам се пробудио било је јутро.
– На чаирама!? Зар те није био страх!?
– Чега?
– Приче коју сви знају.
– Какве приче? Знам само да смо се тамо када смо били чобани окупљали и бацали камена с рамена.
– Мој отац ми је причао, а њему су опет причали његови, да је на том мјесту страдало двоје дјеце неког Раде Маливука. Било је то давно када је овом земљом владала тиранија Турака. Однекуд је банула њихова група коњаника. Ходали су по селу и шајцовали мушку дјецу. Радили су од њих свашта, а онда су их водили у Стамбол и од њих правили јањичаре. Када су видјели дјечака који је био брз као муња, а снажан као бик, договорили су се да га отму и поведу са собом. Ту је била и његова мала сестра. Видјевши шта хоће Турци она се објесила брату око врата и није хтјела да се одамкне. Узалуд су је Турци тјерали од њега, а онда су се разбјеснили и обоје сасјекли. Прича даље каже да дјеца сваке ноћи долазе на чаир и тамо се играју. Неки су их видјели, неки нису. Нико ником не вјерује да они долазе тамо, али нико неће ни да провјерава.
Тек тада ми ништа није било јасно. Помислих како сам ја заиста заспао на чаирама и да сам усањао некакаву дјецу и играо са њима. Али, зашто баш са њих двоје када никад нисам чуо за ту легенду. Да јесам, помислио бих како се она усадила у моју подсвјест, па је ето ноћас, док сам спавао тамо, ушуњала ми се у сан. Можда сам, док сам био дијете и чуо ту причу. Заборавио сам је. Свашта сам тада помислио, али ипак, хтио сам да се увјерим у оно што ми се догађало. Дјеци сам обећао доћи сљедеће ноћи и играти се са њима. Отићу, и ако их не буде, онда сам сањао, а то је знак да више не смијем пити више од једне чаше.
Сљедеће вечери нашао сам изговор и отишао на чаире. Сјео сам на плот и наћулио уши. Чекао сам. Те вечери била је мјесечина. Око мјесеца се била савила корона у виду змије. Имала је плаву боју. Чудио сам се и у једном трену ми се учинило да сам на броду. Пловио сам по плавом мору. И ко зна докле бих отишао да ме из полусна није тргнуо кикот дјеце. Отворих очи. Њих двоје су стајали држећи се за руке преда мном.
– О, ви сте ту!
– Спаваш као коњ – рекла је дјевојчица.
– Хрчеш као свиња – рекао је дјечак.
– Добро је па не гачем као гавран – рекох, тобоже, љутито. Дјеца су ми била симпатична. Посебно дјевојчица. На глави је имала вијенац од купине.
Играли смо пет или шест игара. Побједили су ме са нулом, осим жмирке. Мјесец ми је показао пут до мјеста гдје су се крили.
– Мораћеш да учиш. Дајемо ти седам ноћи да се припремиш, иначе… – дјечак је био озбиљан.
– Шта, иначе!?
– Видјећеш.
– Аха.
Седам дана сам јурио дјецу по селу да играмо кликера, жмурке, гњилог јајета, труле кобиле. Људи су се згледали.
– Подјетињио или још горе, можда је излудио. Шта год да је, он је будала – људи су се гуркали и шаптали када ме угледају.
Отишао сам седме ноћи на чаире. Катастрофа! Дјеца су напросто од мене правили жабу. Био сам очајан. Сјео сам на плот и ставио главу у шаке. Дјечак ме је ударио руком по рамену.
– Не очајавај. Неће бити ништа иначе. Подигнућеш један велики обелиск овдје на чаирама. На њему ћеш уклесати двије дјечје руке. На врх стави ове бабушке са храстовог лишћа.
* * *
Подиго сам обелиск.
Другог дана неко је однио бабушке са њега. Мислим да је то био гавран.
