Цецо, навикле смо се да се лепимо за овакве, покушавамо да поправимо нешто што је на свет дошло „покварено”. Тражи здравог мушкарца, посебно психички. То је само твоја илузија. Видела си у њему нешто чега није ни било… размисли. И треба се помало плашити таквих. Није имао маму па је нашао тебе да решаваш његова срања. Његове крајности нису нормалне. Могла си да га жалиш и без да спава са тобом, требала си да га ухватиш за ручицу и правац психијатар.
Е да, да ли је баш тако драга моја, па и ти си иста таква.
Знам, зато ми то и говориш. Такве смо, ко зна зашто?
Знам, увек ме привуку те „чудне”, само неком јасне, поруке на друштвеним мрежама. Можда само мени и том ко пише, не знам. Само знам да је та особа другачија, посебна. Да носи исту патњу, бол, да слике претвара у речи, речи у боје, боје у емоције…
Од тих свих „чудних” објава почиње моја прича без краја.
Налетим понекад на такву неку, прочитам, схватим, идем даље. Све чешће их виђам и тумачим. Зашто? Не знам. Интересује ме ко је то, како у четири речи може да сажме читаву једну причу.
У то време и ја пролазим кроз „пакао”. Добијам забрану виђања детета, наравно, исценирану од стране бившег. Бесна на систем, на државу, на неправду… и ја пишем објаве, али врло транспарентно, не гурам их у четири речи.
Почињу мени да стижу поруке, у четири речи; да ме разуме, да пролазимо исто. Штуро, али речено пуно. Не придајем много значаја порукама људи које не познајем, али дан за даном схватим да се негде разумемо и да слично размишљамо.
Ко је? Не знам. Сећам се давно да је постојао тај неко, мали је град, али се изгубио негде у сећањима, у прошлости.
И како то обично бива радозналост је убила мачку. Почнем да се распитујем где је тај човек уопште, зашто пише такве ствари, шта му се догађа или догодило у животу.
Добијем одговор од његовог рођеног брата. Да пустим то. Да је „затворен” у свом стану већ три године. Да ни са ким не прича, ни са рођеним оцем, да је алкохоличар и да је најбоље да га блокирам јер ту помоћи нема.
Кобна грешка, братовљева. Не пуштам ја тек тако људе. Затворен у четири зида, алкохоличар? Нешто се ту не слаже. Пише такве објаве, пати, види се, али да ли је психопатологија или само самоћа, туга, бол, рањивост?
Наставила сам са порукама. Ништа не питам, само износим мисли. Он такође. Једна слика из његовог приватног живота, одмах избрисана, али урезана у моју сиву масу.
Готов дан, вратила се са посла. Сама са својим мислима, одмарам. Стиже порука: где живим, дошао би да ми нешто поклони. Ко? Па онај са порукама. Облачић изнад главе: па зар не могу ни после оваквог дана на послу да одморим? Шта да одговорим, не знам. Гледам ону поруку… Што би он мени ишта поклањао? Е, ‘ајде сада, Светлана, укључи рацио, тамо неки, што није излазио три године. Хоће да се нађете ту негде близу мене, само да ми нешто „поклони”.
Е, не бих ја била ја да ме не мучи радозналост. Свако нормалан би рекао: „Ма какав поклон у 22 часа!”
Но, далеко сам ја од „нормалног”. Објасним човеку где да се нађемо, све у тренерци и папучама. Мислим за тих 10 минута немам шта да изгубим, осим мира. Наравно од обећаних 15 минута и ту сам, прошло 30 минута. Враћам се у зграду и чујем свог пса како лаје као луд. Е сад већ фреквенца на 130/мин. Шта се дешава?
Испред мог стана стоји он, са малом дивљом ружом и неком кесом. Гледа ме, очигледно смо се мимоишли. Шта сад? Прилазим! Сто комбинација у глави, шта рећи.
Осмех је рекао све.
„ОК, ‘ајде уђи на 10 минута”. Баш да не стоји на вратима.
Да ли га познајем? Па, не. Неке слике од пре 30 година, он мене никада видео. Видим, мало је, што каже наш народ, попио, али разумно прича, улази и седа. Започињемо причу сасвим спонтано, као да је јуче нисмо завршили. Схватам ја одмах да се овакве ствари дешавају једном у животу. Толико опуштено, толико спонтано, као да се знамо 30 година.
Сати пролазе као минути, већ је нови дан. Мора да иде кући, али је попио, па да га одвезем. Ха! Па нисам мала, добро преспавај овде, сутра ћеш ићи.
„Превише сам, превише отуђен од људи, пун бола и разочарења… ”
Ушушкам га као дете у ћебенце, и мислим се: да ли је ово стварност?
После сат времена, гледам како лежи ушушкан, сам, будан. Осетим потребу само да легнем поред њега, да га загрлим, да му ставим до знања да има неко ко ће бринути о њему. Легнем и осетим његов загрљај који је био толико искрен, да и дан данас могу да га осетим.
Спавали као стари брачни пар. Човек којег сам упознала пре пар сати. Да ли је то нормално? Па није, ја не радим такве ствари. Бар нисам за својих 46 година.
Ујутру кувам кафу и мислим: о Боже шта је ово. Имам осећај као да је цео живот ту.
То исто рече и он.
То је тај „клик”, што му рекох касније, Божија промисао. Ко зна зашто је неко одлучио да нас споји, интуиција, судбина, животна прича… Не! Нека виша сила, и дан данас верујем у то, за њега не знам.
Од тог дана почиње „наша” прича. Нисмо се раздвајали. Поново сам га учила да „живи”, да се радује једноставним стварима. Неком ко је три године био у свом хаотичном свету, свака шетња кроз наш мали град била је откровење. Свака домаћа храна будила је у њему давне успомене из не баш срећног детињства.
Није требало пуно времена да схватимо да смо „исти”. За десетак дана смо дошли на релацију: он помисли – ја кажем, ја помислим – он уради. Истовремено, ничим изазвано изговарање мисли, идентичних. Па шта је ово?
То, па то је ЉУБАВ, јер шта је љубав и одакле потиче? Потиче из доброте и пажње. Јер ја се бринем да ли си добро, да ли си јео, да ли ти је хладно. То је љубав. Имала сам то од њега и он од мене.
Бринули смо једно о другом. Никада га нисам остављала да се сам мучи са проблемима, а било их је много.
„Не воли те онај који каже да је увек ту уз тебе. Воли те онај који препозна тренутке у којима ти је потребан”.
Када сам ја „падала”, био је уз мене све време, помагао да се подигнем и вратим у колосек. И поред својих проблема, ја сам била приоритет.
Нисам навикла на толику пажњу. Увек самостална, своја, увек борац. Он није навикао на толико искрене љубави, бриге, пажње. Стварно сам дала и више него што могу.
Тада сам од њега чула нешто, што сам тад веровала да је истина. Данас, не знам. Мислио је да никада у животу неће знати да воли, јер није волео. То су за њега биле стране емоције, последица живота који је имао и водио.
Још једна „чудна” ствар, имали смо две исте шаке. Те шаке су нам замењивале речи. Моје лице у његовој шаци је био благослов, за њега не знам. Спавали смо са укрштеним шакама, у колима се држали за исте. Тај додир је некад говорио много, много више од речи.
Сваки његов загрљај је у мени будио осећај сигурности. Свако наше спавање где сам била „стиснута” и загрљена као да ћу побећи био је искрен. Или није. Често сам се/га питала да ли је то стварно љубав или је нашао сламку за коју се ухватио да се извуче из свог „пакла”. Тврдио је да је љубав.
Он мени једним погледом, тим његовим „чудним” очима, помери све, и загрљајем поправи дан. Па питај зашто га волим?
Раздвојли смо се први пут на пет дана. Није могао да издржи, дошао је после три. Знам да то није ништа чудно, али с обзиром на његово психичко стање, сести у кола и доћи у други град је био огроман корак.
Уживали смо далеко од других, макар на два дана побегли од проблема, од истих људи, од прича… Учио је да „живи”, а ја сам научила да безусловно волим.
Прихваћена од стране његових ретких пријатеља, који чак и нису у Србији, добијала сам поруке да сам једина добра „ствар” која му се догодила у последње три године. Од породице његове баш и не, тј. није је ни имао. Давно је био препуштен сам себи, својим избором.
Прихваћен од стране моје деце, која се воде паролом: срећна ти и ми смо, чак га је и најмлађи син заволео, и кришом тражио да идемо код њега, јер наравно бивши је свима налазио мане осим себи.
Осуде људи из града, које су се од мене одбијале јер сам га упознала и можда створила илузију што рече моја пријатељица са почетка, онаквог какав јесте, а не онаквог каквог га доживљава град. Приче „тих неких људи” ме нису дотицале, само сам желела да дођем кући да га загрлим и осетим његов мирис, мирис љубави.
Пролазили смо кроз разне „кризе”, али не наше везе, него увек је неко нешто петљао са стране: породица, деца… Говорио је да ће све бити добро, да мора бити добро. „Јер, не брини. Разведриће и се напољу. И у животу. И у души”.
Поново на викенду, далеко од свих. У малој кућици на Дрини. Препуштени једно другоме, без притисака са стране, само мир и љубав.
Свака ружа коју је спонтано доносио, и свако његово обраћање са „Мила моја” је за мене била искрена љубав. За њега, не знам?!
Почетком септембра, осетила сам да је нервозан, узнемирен. Предосећао је. Јавио ми је да му је умро отац, са којим није био у контакту из њему и мени познатих разлога.
Наравно, помешана осећања, колико год се трудио да сакрије, знала сам. Убеђивање око сахране, нервоза. Отишао је, и ту ноћ преспавао код мене.
У међувремену, моја свађа са његовим братом, па са тетком, која је до тог дана била захвална што бринем о њеном братићу, синдром друге мајке.
Следећи дан је опет изашао на гробље. Вратио се видно узнемирен. Спавао је код мене, ја код њега. Скакао је у сну, бунцао, имао кошмаре, будио се… Имао је проблеме, знала сам и које, али није хтео да прича о томе, бежао је од истине, од проблема, опет у „болест”, опет у самоћу.
Једно јутро је устао и рекао да му није добро. Видела сам и сама, покушала да помогнем, али безуспешно. Отишао је у свој стан да се мало „среди”. Наравно, после посла сам ненајављено дошла да га обиђем. Затичем га са флашом пива. Пиво ко пиво, није проблем, али не враћамо се у стару причу, решење је у дну треће флаше.
Одлазим разочарана, не због бедне флаше, него због спознаје да је очигледно све било узалуд. Да ми није довољно веровао, да ме није довољно волео (ако ме је уопште волео). Не, он само није желео да га видим таквог, ту његову страну. Каквог? Коју? Па ја тебе ВОЛИМ таквог и онаквог и свакаквог.
Наредних дана на мојих небројених порука, добијам одговоре да га заборавим и да ми жели пуно среће у животу. Да га заборавим… Кажу људи, како се лако навикнеш, тако се лако и одвикнеш. Не, ја сам се навикла да га волим, а одвићи не знам да ли ћу икад.
Није вредан мојих суза, рече. Па ко је ако ти ниси? Пружио си ми све што нисам имала никада у животу. Наравно да ми је тешко, и свака суза боли, и у свакој сузи је нека наша заједничка слика. Не знам чиме сам заслужила да дозволи да доживим патњу, после свега.
Данима се није јављао никоме, опет је тонуо у свој „пакао”. Нисам успевала никако да допрем до њега. Кад сам после небројено пута, на мени и њему познат начин, успела да га видим на вратима његовог стана, у којем смо некада, до пре пар дана проводили дане заједно, није ми дао да уђем. Погледао ме је, поглед му је био празан, није био ту. Рекао је да мора све сам да решава. Па зар је могуће да ЉУБАВ нестане за седам дана.
Велика бол. Нисам то заслужила. Бол која, ако не проговори, гуши срце док не пукне. Зато ја проговарам на овај начин.
Блокирао ме је свуда, још мало ће месец дана како га нисам ни видела ни чула. Да ли ме је стварно волео? То сада није ни битно, пружио ми је прелепе тренутке које нећу заборавити.
Сваки дан кад погледам у врата, очекујем да ће се појавити. Недостаје ми његов загрљај, његове речи, његов мирис.
Знам да је наша „љубав” била нешто много више. Знам, јер немам више двадесет година. Зашто му ствари још увек стоје код мене? Зашто не може да се суочи са мном и дође по њих? Да ли ме воли или ме је волео, не знам.
Знам само једно: „Волим те, Мили мој, баш таквог какав јеси. Волим и ту твоју „другу страну”, једноставно волим тебе. Донео си болну одлуку, за кога? За мене? За себе? Мили мој, све што пролазиш, припрема те за нешто веће. Нећу престати да те волим, јер када настане мир престају осећања. Ја још увек немам мир, а ти? Мили мој, знаш ону: „на силу се не живи, не сања, не воли, све што није из душе није ти потребно. Мени је из душе, а теби? Знаш, Мили мој, ипак је то била БОЖИЈА ПРОМИСАО, и ко си ти, и ко сам ја да идемо против тога? Знам само једно: волела сам те, волим те и волећу те… Где год био… Можда баш тамо поред Месеца и оне звезде, што сам случајно сликала.”
Твоја Елби.
