„Некада смо имали велико краљевство! Тако кажу да пише и у књигама староставним, оним писаним прије доба Велике таме. Краљевство се простирало по свим Јадранским земљама, од Великог горја на Западу, до царства Егејаца на истоку и југу. Силну моћ и богатство моји далеки преци су посједовали…”, приповиједао је човјек обријане главе, у одори Горштака из Илирика.
Пламен ватре огњишта освјетљавао је присутне мушкарце у брвнари. А дим се као повјесма уздизао и избијао кроз баџу, да би га упорна киша вукла ка тлу. Мушкарци, њих туце, сједили су у кругу око ватре и слушали о сјају древне Илирије. Неки од њих, презриво су гледали странца из доскора непријатељске земље. Мир је тек неколико година доносио благодети овим опустјелим крајевима.
„Ваша отаџбина сада ни изблиза није тако велика, нити моћна и богата?”, тренутак тишине искористио је дугоноги бркајлија. Једном руком тапшао се по кољену, а другом је увијао црни брк.
„Не, наравно да није…”, укључи се у разговор и други Горштак, у одори племића. Кратка коса и његована брадица уоквирили су његово и даље љепушкасто лице, иако му младост бјеше прошла,. „Али и даље наши градови чувају богате ризнице, а краљ Рама II, изградио је велику палату и украсио је златом и драгуљима. Веће љепоте у животу не видјех.”
Старец је сједио најближе огњишту. Дугим штапом проџара ватру, више да скрене пажњу на себе, него од потребе да је разгори:
„Богатство не чине ни сребро, а ни злато, нити драго камење, било појединца или васцијеле државе. Таква блага нису донијела срећу ни људима прије Велике таме, већ су их похлепа и обијест одвели у ратове и тоталну пропаст. Царства и краљевства буду и прођу, тако је било и опет ће бити. А нико од нас, на онај пут, није понио ништа из својих ризница. Другачије богатство је ту доступно свима нама, а то је љубав! Љубав према свакој планини и ријеци, љубав према сунцу кад се рађа и кад нас грије, љубав према птичици што нам поји, љубав према свакоме што нас човјеком сматра, љубав човјека и жене…”
Присутни заборавише на размирице. Пажљиво су слушали ријечи мудрог старца, човјека благих очију, дуге бијеле браде и косе.
„Ваше ријечи су злато и бисерна ниска…”, рече горштачки племић.
Старец се осмијехну и придиже, ослонивши се на свој штап:
„Злато је златно само ако се дијели и умножава. Људи, киша је уминула, вријеме је да кренете својим кућама.”
Киша је заиста готово стала и присутни се почеше разилазити. Кренули су стазицом, поред жуборавог потока, богатог водом прољетних киша. Неки узјахаше коње и брзо се изгубише у ноћи. Старец је стајао на вратима брвнаре док се сви нису удаљили. Уђе назад у брвнару која је мамила топлотом. Из руксака, закаченог на греди, узе велику, црвену јабуку и загризе сочни плод. Замисли се, сједе поред огњишта и у мислима отплови деценијама у прошлост.
* * *
Невелики дрвени брод љуљушкао се на благо заталасаној води Јадрана, вођен капетаном Борном, морским вуком из Дубраве, и његовом посадом. Надлијећу их јата галебова. На палуби су се окупили студенти Велике краљевске школе из Вегаполиса, њих петнаестак, и њихов предавач, учењак Драгор. Уцртавају детаље на картама и мапама морских струја и вјетрова. Записују и податке о флори и фауни, пажљиво и систематично. У свему им помаже Борна. Један међу студентима посебно се истиче знањем и жељом да допринесе мисији. Али и својим стасом и љепотом.
„Шта нам то, Горазде, сада доносиш са дна?”, упита га учењак.
Са младића је још капала слана вода. Био је задихан. Извукли су га на палубу након што је изронио са морским плодовима у платненој врећи.
„Необични примјерци морске траве, поштовани Драгоре, ту су и различите шкољке и нарочити каменчићи.”
„Приредимо то и похранимо их у сандучиће, са осталим. А, податке ћемо унијети у списе. Борна нам је већ пуно помогао својим знањем о овим крајевима.”
„Је, јесам професоре, ма, хтио бих вам рећи да бих сада одмах брод усмјерио према Спалатуму. Да узмемо намирнице и потом кад испловимо, заобиђемо Брач, Шолту, Дуги Вар и Скедро, сва та острва Илирске Кнежевине. Можда их опловимо касније, кад се будемо враћали са запада.”
„А, зашто, капетане, зар није васпостављен мир између трију држава; Приморске, Илирске Кнежевине и Ромулског царства?”
„Је, има више од три године, но се прича, а и неки су бродови нестали, да су се на Дугом Вару, као и у древна времена, појавили гусари!”
„Гусари, мислио сам да они постоје само у митовима из најранијих времена”, изненади се Горазд.
„Историја се често врти у круг, од када је свијета и вијека било је и гусара. Постојали су и небески гусари, у времену Велике таме, скривали су се међу звијездама”, обрати се Драгор свом омиљеном ученику.
„Врела је и немирна крв, ти Илирци. Доље, Краљевина Горштака и овдје ова Кнежевина. Прича се да хоће исправити неправду и обновити древну Илирију”, појасни им Борна.
„Крива Вегрина се може исправити само на свом извору”, рече Драгор.
„Али, Вегрина нема свој извор, настаје од двије ријеке…”, упаде Горазд, схватио је учењакову поуку.
„Капетааанееееее!”, повика морнар из котаре на јарболу, „Капетанееее, бродовииии, на сјеверозападууу!”
На јарболима ратних бродова разазнавале су се црне заставе. Умјесто грбова-мртвачке главе, гусари! Драгор забринут, погледом је тражио утјеху од Борне.
„Имају велика једра и помоћна весла, побјећи им не можемо. Имамо тек времена послати јастреба са поруком за помоћ. И надати се милости гусара”, појасни Борна.
Младићи, студенти, показивали су страх, једино је Горазд узалудно стезао мачету за пасом. Сви мишићи његовог полуголог тијела напрегнуте су струне.
* * *
Посада и путници постројени су на палуби. Неки су оборили главе, други су страх скривали неодређеним погледом у даљину. Гусари, обријаних глава и свезаних марама, загледали су заробљенике. Неки су се провокативно церекали и гуркали сужње.
„Какво је ово смеће, у овим сандуцима?”, из потпалубља изби жена тридесетих година. Дуга, коврџава, црна коса, расипала јој се испод шеширића, низ витко тијело. На свиленој кошуљи истичу се чврсте груди.
„То није смеће, ово је истраживачки брод. Госпо, ми путујемо у миру…”, покушавао је објаснити Драгор.
Бич жениног првог часника пресијече га по лицу. Драгор се уз јаук сруши на палубу. Горазд се баци и тијелом заштити професора од новог ударца. Бич фијукну и запара младићева леђа. Тијело му се згрчи, али јаук остаде залеђем на његовим уснама. Илирски часник поново замахну, али му руку ухвати жена.
„Желиш ме задивити својом храброшћу и пожртвовањем?”
„Не, госпођо, није ми то намјера”, стиснутих зуба рече младић. Пекла га је рана на подераним леђима. „Ми немамо злато, ни сребро, наше благо су ти списи и мапе, и они плодови мора у сандуцима.”
„Можда смо неписмени, али боље познајемо море него све те ваше карте и ваши морепловци”, жена изузетне љепоте ударала је чизмама око Горазда и мјеркала га крупним очима.
„Ми само пловимо у миру, госпођо, никакво зло вам не желимо…”, Горазд је прибрано говорио придржавајући Драгора, са чијих усана је текла крв.
„Ви сада ни себи зло не можете учинити”, насмија се капетаница, „И запамти, ја нисам госпођа, ја сам принцеза Теута! И да нисам добре воље, већ бих ти главу палубом закотрљала.”
„Извињавамо се, честита принцезо, у миру долазимо…”, умијеша се и капетан Борна. Али женину пажњу и даље је окупирао храбри студент.
„Умјесто блага, којег нема, могу и за вас коју цркавицу добити. А, можда, можда за још штошта ми можеш послужити.”
Горазд се брецну, трже, као да га је поново бич ошинуо. Жена развуче широк осмијех и показа бисерне зубе:
„Лако је живјети испод стакленог звона удобности и невиности. Показао си храброст, пружићу ти прилику да се у много чему покажеш и докажеш. Неке ствари ти се можда и допадну!”
* * *
Пролазили су дани у заточеништву, у казамату Завалске тврђаве, на Дугом Вару. Горазд и Драгор дијелили су повећу ћелију. Остали, путници и посада са брода, били су згурани у другу, на дну ходника. Стража је Горазда повремено некуда одводила, и сатима касније, враћала га у ћелију. Младић је био окупан и у чистој одјећи. Свом професору доносио је грожђе и смокве. Учењак га није ништа питао.
„Честити Драгоре, насупрот Завале, невелико је, шумовито и ненастањено острво. Скедро га зову. Ромулске галије укотвиле су се код њега. Ромули и даље гомилају бродове. Питање је тренутка, када ће напасти Завалу. Тако је и око других градова на Дугом Вару, цијела Кнежевина је под опсадом Царске флоте.”
„Не вјерујем Горазде да се Царска флота дигла нас ради. Биће да је Теута претјерала са гусарењем.”
Горазд се заскочи и ухвати решетке маленог, високо постављеног прозора ћелије. Снажним мишицама се придигну:
„Мислим да је све то Теутина игра, да намами Ромуле, порази их и натјера на уступке. Неповјерљива је и не прича пуно о томе, али мислим да жели Спалатум и неке друге градове на обали.”
„Она се коцка, а коцка је синко опасна игра, у којој или све добијеш, или све изгубиш. А, изгубити је много лакше.”
Горазд пусти решетке и одскочи у страну:
„Бојим се да је игра почела. Ми у њој не можемо учествовати. А, вријеме ће показати.”
* * *
У ћелију улети Арбен, Теутин први часник. Задихан, са мачем у руци:
„Горазде, Теута је рањена, стријела јој се зарила код срца, тражи тебе!”
„Потребан је и Драгор, он боље познаје људско тијело и најбољи је видар.”
Нису чекали ни часа. Драгор је тешко пратио двојицу младих људи, у слабо освјетљеним ходницима катакомби.
„Издаја, издаја!”, грмио је Арбен и ширио руке, „Ромули су се без борбе искрцали у Елси, са друге стране острва. Дошли су нам с леђа и потпуно блокирали Завалу… Теута се храбро борила!”
„Учењак Драгор, имао је свој сандук са мастима, уљима и љековитим травама.”
„Сачувано је све, све ћу вам дати!”
„Мало успорите, оооооо, људи!”, вапио је Драгор. Пред њим су окомите степенице, а заслијепила га је свјетлост дана, гурала се тачно њему у сусрет.
Лавиринтом ходника тврђаве, стигли су у Теутине одаје. Нису се обазирали на вику, јауке, ударе метала и звиждање стријела на зидинама. У великој соби, на пространом кревету, лежала је Теута, склопљених очију, са грчем на лицу. Коса јој просута по јастуку. Ратничка одора натопљена је крвљу.
„Требају нам оштар нож, врућа вода, алкохол и чиста тканина, времена немамо пуно…”, задихан, Драгор се обраћао Арбену. Окрену се Горазду, погледи им се сретоше:
„Синко, ово ће бити твој завршни испит, моје руке нису више тако сигурне!”
Младић ћутке приђе принцези. Она на тренутак отвори очи и као да јој заигра осмијех на уснама.
* * *
Омамљена Драгоровим напицима, Теута није осјећала сву бол. Била је јака, тек испусти крик када Горазд ишчупа заломљену стријелу. Драгор климну главом, рана није смртоносна!
„Одбрана неће још дуго издржати, морамо је извући из Завале!”, рече Арбен, након што је обишао зидине.
„Слаба је за пута, изгубила је доста крви”, вртио је главом учењак.
„Жива им у руке не смије пасти!”, заурла часник.
„Куда побјећи, град је под опсадом?”, упита Сварог.
„Покушаћемо пробој према древном тунелу Питве. Дугачак је близу три хиљаде корака, он ће нас одвести у унутрашњост острва. Не вјерујем да Ромули знају за њега.”
„Рекао си да се десила издаја?”, упита Сварог.
„Да, то је јасно као дан!”
„Онда, тунел није спас, него замка, тамо ће нас чекати…”, размишљао је Горазд. „Да ли постоји тајни излаз из тврђаве?”
„Један је тај, према тунелу Питве. Има још један мали ходник, он води ка мору.”
„Ко зна за тај ходник?”, Горазд ухвати Арбена за груди и врат.
„Мали број људи… Али то је сулудо!”
„Може ли се провући чамац, тим пролазом?”
„Да… мањи чамац…”
„Има ли на Скедру воде?”
„Има, у чатрњама, код брвнара… Скедро… нам служи да издвојимо-болесне, у епидемијама… Ма, пусти ме, магарче, удавићеш ме!”
Арбен се отргну занесеном Горазду. Младић се застиди, повуче руке себи:
„Ускоро ће ноћ, морамо је искористити. Ромули ће свуда трагати за Теутом. Само нас тамо, код њихових командних бродова, неће очекивати. Имамо и воду, а за храну ћемо лако. Скедро није тако близу, али ти познајеш морске струје, два снажна веслача, извући ће чамац до острва.”
„Теута ће се на Скедру опоравити у миру”, потврди и Драгор Гораздов план.
Арбен је гледао час у Горазда, час у његовог професора, обрати се младићу:
„Заиста, заиста си паметан и вјешт. Када се Теута опорави, наћи ћемо начин да вас пребацимо на копно. Кунем вам се чашћу, бићете слободни!”
* * *
Куцање на вратима брвнаре прену Стареца из сјећања, која су му као снажно врело избијала. Пред вратима, огрнут кабаницом, стајао је горштачки племић, његов вечерашњи гост. Киша је поново почела да пада.
„Ви сте залутали, не знате пут?”
„Не, нисам се изгубио, знам пут до Плавског Града, тамо сам унајмио собу. Вратио сам се да поразговарамо.”
Старец му направи простор да уђе и позва га унутра:
„Изволите, ријетки су гости из Илирика. Зато ми је посебно драго да сте били вечерас.”
„Хвала, честити човјече, већ сам вам рекао на доласку, моје име је Арбен-Бесник”, рече племић, скину кабаницу и сједе уз огњиште.
„Драго ми је да наши народи најзад живе у миру и узајамном поштовању. Могу ли вас чиме понудити, да ли вам лијек за нешто или некога треба?”
„Не, хвала небу, жена и дјеца су добро и здраво.”
„А, ви? Да ли вас нешто мучи?”, благо упита Старец.
Арбен-Бесник потврди главом:
„Видите, рађали смо се, расли и живјели, у мржњи једних према другима. Мир јесте завладао, али не и у главама многих…”
Старец је слушао исповијест човјека, доскора непријатељског војника, часника, убице његових сународника. А, горштак му причаше о својој мајци, која по његовим ријечима бјеше изузетно снажна и храбра жена. За војничке заслуге, након што је избјегла из Илирске Кнежевине, са Дугог Вара, добила је, лично од краља Раме, велике посједе на граници са егејским царством. Живјела је са својим часником, али то није био његов отац. За оца је говорила да је велики јунак и још већи учењак.
Старецове очи заиграше:
„Како вам је сада мајка?”
„Умрла је недавно, у дубокој старости, у миру, сита живота.”
Старец на тренутак обори поглед. Племић настави:
„О вама се, у задње вријеме, доста прочуло и у мојој земљи. О вашој медицини и вашој мудрости, многима сте помогли или барем ублажили невољу и умирили душу.”
„У природи постоји лијек за све болести, потребно је упознати природу и пажљиво трагати.”
„Мајка ми је пред смрт рекла да вас потражим, да само ви… то можете бити.”
Старец ухвати за руку Арбена-Бесника. Иако у позним годинама, његов стисак био је јак:
„Нисам знао да постојиш!”
„Ни ја, да имам… тако великог оца!”
Племић се изненада трже, узе кабаницу и пожури ка вратима.
„Зашто идеш?”
Арбен-Бесник стаде, окрену се Старецу. Старчево лице пламтјело је обасјано пламеном ватре.
„Све ми је ово пренагло. Требаће ми мало времена, да посложим мисли. Вратићу се!”
„Чекаћу те… сине!”
Племић огрну кабаницу, најзад се осмијехну:
„Сада морам ићи, а зором кренути кући. Тамо ме чекају супруга, већ одрасла кћерка Лирија, син Рама, момак. И наше најмање, наш син мезимац, ускоро ће напунити годину дана. Његова бака Теута надјенула му је име – Горазд!”
