Био ми је, јесте, и остаће добар, искрен и веран друг, чак и више од тога. Био ми је прави пријатељ, ослонац и водич кроз живот и друштво. Често смо се дружили, шалили и ненаметљиво се такмичили ко ће коме више да помогне и учини неко добро, поштено дело. Био је утицајан у друштву у ком смо се кретали, одмах би придобијао поверење и пажњу и оних који га нису тако добро познавали, лако је својим шармом и појавом разоружавао и оне неповерљиве људе и особе. Чак су се и неке госпође потајно, онако кришом, распитивале да сазнају све о њему јер је био симпатичан, привлачан и наочит човек. Наравно и он би као и свако мушко потајно гледао у туђе, пристојне и загонетне госпође. Лако би успоставио контакте често улазећи у понекад мало шкакљиве теме са припадницама лепшег и слабијег пола. Добро је знао са женама па их је понекад пријатно и ненаметљиво окруживао пажњом и неким малим, ситним поклонима. Међутим, у овим тешким и окрутним данима у доба Короне, као да се није довољно чувао јер је више од свега волео људе и друштво, негде је нехотице покупио Корону. Корона је била немилосрдна, брза и оштра. Пао је на колена, имао је поред Короне и друге придружене болести. Једно рано јутро пролазећи поред његове куће, затекао сам га како на коленима клечи испред дворишне капије, како се држи за капију, немоћан да било шта учини. Ноге и снага су га издале. Видео сам тај страх и немоћ у његовим очима. Уз помоћ комшинице и једног младог комшије једва смо заједно успели да га подигнемо и вратимо до куће. Ускоро су га пребацили до ковид болнице у Зрењанину. Стање му се поново нагло погоршало па су га хитно пребацили у Новосадску болницу.
Плућа су му била отказала па је прикључен на кисеоничку потпору, појавио се и шећер у крви, а ни бубрези нису добро функционисали. Са страхом и зебњом смо сви очекивали резултате прегледа и анализа, али му се све баш закомпликовало.
Почео је и да се мало губи и халуцинира. Дуго и упорно сам покушавао да га чујем телефоном, али одговора није било. После неког времена сам га поново позвао.
– Здраво Брашо, друже мој -, готово нечујним, тихим и храпавим гласом ми се јавио:
– Ово је јако тешко и болно, тешко ћу ти друже мој ја ово преболети…
Онда настаде тајац и прекид везе…
Са нестрпљењем и зебњом у срцу смо очекивали вести из болнице. Чак су и сами лекари били песимисте и чекали су да виде како ће се ситуација даље развијати. Ми, његови другари и пријатељи смо га чекали да победи ову опаку болест и да нам се врати, онакав, како смо га сви желели и знали. За Божићне празнике смо припремили унапред доста сувих дрва и грана, како би на Божић испред његове куће упалили велику Божићну ватру и уз њу се дружили до касно у ноћ. Све нас је ту окупљао свих ових претходних година уз по неку чашицу упаљене ракије коју је само он тако добро знао да направи, присећао се када је као млад човек дочекивао паљење ове традиционалне Божићне ватре у његовом селу. Ево, скоро ће и Божић, тај највећи верски, хришћански, српски празник, а ето њега још нема међу нама, а толико смо се дуго радовали, да нам се врати и све нас обрадује. Ипак, упалићемо ту Божићну уличну ватру баш због њега знајући колико се и он у мислима припремао за њу коју је толико желео и сањао. Упалићемо и ове године ту ватру иако он не буде са нама, знајући да нам пуно недостаје и да ће нас он посматрати и пратити ма где се тада буде налазио, јер нам свима пуно недостаје.
