Био је млад и пожељан. Радо виђен у друштву боема и градске елите. Због његових тамно зелених крупних и продорних, увек бистрих очију, многе су жене патиле. Био је друг и пријатељ, господин и бараба кад је то друштву требало и одговарало. Знао је да има и да нема, да воли и да га воле. Са Нином је проводио незаборавне тренутке среће, љубави и бола. Била је љубоморна на њега, на његов шарм, на његов ум, на његове атрактивне, вреле, краљице ноћних локала и касина.
Знао је и волео да живи и да ужива у сваком тренутку живота који му се пружао. Често је путовао, одлазио и враћао се и увек су га дочекивали уз осмех, уз сјај и раскош који је обожавао. Са путовања се није враћао празних руку. Знао је да изабере и да обрадује драге му пријатеље и поштоваоце.
Бавио се неким чудним послом и занимањем. Сви су знали и нико ништа није знао о њему. Било је нечег мистичног у њему, у његовом понашању и опхођењу. Био је „центар света“ и као да је предосећао неки крај, брзо је живео. Хтео је да има што више од живота. Живео је брже од њега.
Спремао се на пут за Хановер, у Немачку. Није желео да поведе Нину са собом. Дуго је и упорно инсистирала, али је знала да ту нема помоћи. Његове одлуке су биле брзе и коначне. Није му се ишло, а морао је да оде. Осећао је неку зебњу у срцу по први пут у животу. Дуго је махао на растанку. Увече, у ударном термину, у вестима на државној телевизији ударна вест.
– Наш држављанин из необјашњивих разлога слетео са пута и захваљујући само чудним околностима остао жив, али са задобијеним тешким повредама. Остаће параплегија. Биће привезан за колица и туђу негу, које се толико ужасавао и плашио.
* * *
Нину обли хладан зној и неверица. Ноге јој се готово одсекоше и она се беспомоћно скљока у фотељу поред телевизора. Безуспешно је покушавала да пронађе њој тако познат број његовог мобилног телефона. Није било одговора ни сигнала. Само тишина и нека хладна, злослутна стрепња и бол. Његов и њен пас Рекс је данима цвилео. И он је предосетио ту трагедију. Гребао је по вратима и стално очекивао да му се пријатељ и газда појави на њима.
После неколико недеља Нини су јавили да се он успешно опоравља и да ће се ускоро вратити у своју рођену земљу. Вратиће се вечерњим летом ЈАТ-овим авионом, у инвалидским колицима на линији Београд-Хановер. Нина је чврсто одлучила. Чекаће га на аеродромском паркингу, ни сама не знајући како ће све то преживети, а мораће, заслужио је!
Жути такси је чекао испред грандиозне зграде нашег аеродрома. Најављен је долазак авиона, а зебња у срцу је све више расла. Нина је нервозно шетала испред зграде, покушавајући да упаљеном цигаретом запосли руке које су се сад већ видно тресле. Срце јој је све снажније лупало, да искочи из груди. Рекс, који је остао у таксију, својим негованим шапама је гребао по затамњеном , а чистом прозору. Нервозно је цвилео , очекујући да види свог пријатеља и газду. Да му скочи у наручје, као толико пута док га је сачекивао са дугих путовања.
Време се натмурило и неки облаци прекрише простор око аеродрома. Поче и нека ситна, хладна киша ношена благим ветром. Спикер на аеродромском стајалишту је најавио пристизање авиона на лету Хановер-Београд, али Нина ништа није чула. Њене мисли и њена осећања су се мешала са жељама и чињеницама од којих би у том тренутку тако радо побегла.
* * *
– Нина! – зачу иза себе дрхтави, њој тако познати глас. – Ево, вратио сам се са последњег путовања.
Нина се нагло окренула и угледала њеног принца у плавим, новим, електро-инвалидским колицима, окруженим медицинским особљем које га је пратило на овом путу. Потрчала му је у сусрет, а из њених крупних, тамно смеђих очију су потекле бујице суза.
– Добро ми дошао љубави! – гушећи се од суза рече Нина и снажно, топло искрено га загрли: – Само кад си се ти мени вратио, све ћемо ми то заједно преболети. Више ми те нико неће моћи отети и одвести!
Отворише се врата жутог таксија и Рекс уз громки лавеж полете из све снаге свом пријатељу у загрљај. Готово да га избаци из колица. Великим шапама га је грлио и облизивао великим топлим језиком. Киша је већ почела интензивније да пада, али они нису марили за њене крупне, хладне капи. Било им је тако топло око срца, да су на кишу готово заборавили.
Жути такси им приђе сасвим близу. Сместили су се у удобна седишта и кренули пут Новог Београда. Напољу је по крову таксија ударала киша, као што је и срце лупало у њиховим грудима.
Често их и сад видим како срећни и нераздвојни у колицима шетају по Калемегдану уз будну пратњу њиховог верног Рекса, који је како чујем добио мале наследнике у кући њиховог пријатеља.
