Међу гомилом објава и реклама, „нестварна” слика на друштвеним мрежама. Неко место, негде где доминира сивило. Пола је у рушевинама, а оно мало што је остало насељено, обрасло је у шипрајже и коров, тек понегде је покошено. Понеки човек стоји на нечему што су некада била улице, и неки човек на моторићу.
Листам даље и схватим да су ми мислили одлутале. Размишљам о човеку и моторићу. Ма немогуће, а можда и јесте. Вратим се и гледам. Проучавам црте лица, осмех, ма он је сигурно, он. Па зар је могуће?
Он је нестао почетком 90-тих година прошлог века. Само „нестао”. Нико није чуо ништа о њему 30 година. Заборавили су и да је постојао.
Овде је живео од рођења. Живео је како је он желео од детињства. Још као мали је био проблематичан у очима комшија.
Одрастао у немаштини за нас, за њега довољно и превише. У старој кући која је била неки магацин преуређен за живот, уз обалу реке. Њему то није сметало.
Имао је богату родбину, а није хтео ништа, никакву помоћ, ни за себе, ни за мајку, ни за браћу.
„Нашли су ме у купусу, тако ми мајка каже.”
Оца се није сећао. Није имао ко да га брани, док су га старији тукли, јер се није „уклапао” у њихове стандарде. Носио је ствари од старијег брата, јео пасуљ скоро сваки дан и радовао се недељи кад је ишао код комшинице на ручак.
Када је мало порастао, научио је како да се „свети” онима који су га тукли. Увек је смишљао најневероватније освете. Постао је пргав, морао је, они су га присилили.
Почео је да пије и превише, школу занемарио, чак је у свом револту хтео да докаже да је јачи од воза (тако он каже), стао је на пругу и воз га је „ударио”.
Преживео је и то. Неко је ипак имао планове за њега.
Ту ноћ је као и све претходне, био са флашом и понеким „пријатељем”.
Ујутру је кућа била празна и откључана. Није било ни једне ствари, ниједног трага да је ту неко некад живео. Отишао је негде са мајком.
Град ко град, прича милион, нагађања, од секте, самоубиства, до разних магијских прича.
Но сваког чуда за три дана доста. После пар месеци сви су заборавили и да је постојао, сем пар пријатеља, који су били упорни да га нађу, али нису успевали.
Он на слици на друштвеним мрежама, 40 година касније. Ретко ко је могао да га препозна, сем људи који су га спомињали све те године.
Решио је да покаже свету да је жив. Тамо негде у неким планинама, где пошта стиже једном месечно у 21. веку, а он, он је поштар. На моторићу, седи некада познати „градски момак”, видно остарио, али са осмехом, разноси пошту тим преосталим неким људима.
Осмех, значи срећан је. Овде се ретко смејао. Ради, престао је да пије, тада када је нестао.
Почели смо да се дописујемо.
Прво врло штуро, није желео да нико уђе у „његов мали свет” и његов живот, који је сам одабрао.
Временом је ипак мало вратио поверење. Никада нисам питала „Зашто?”, само сам слушала како сада живи.
Живео је сам са мајком. Није хтео да се ожени, његова одлука. Његова љубав била је усмерена ка мајци, коју је неговао последњих 15 година и на децу. Децу која су ту понекад наилазила.
„Деци увек треба показати љубав, они то осете, као и животиње.”
И осетили су. Касније су та деца, долазила да га обиђу, не да би му помогли, јер њему помоћ није требала, него да чују још понеки савет из његове „животне школе”.
Завршио је само основну школу овде, започео средњу, али је онда нестао. Школа није битна, његова једна реченица је сада после 30 година успевала да реши оно што психотерапеути раде у 6 месеци. И даље је наставио да прави ножиће. Још као мали је научио да кује, волео је то, волео је ножиће. Никада их није употребљавао, само их је правио и поклањао.
Срећан је, то је најважније. Мајка је тешко болесна, али он је уз њу откако је „нестао”. То је његов смисао живота. Није тражио много од истог, а могао је, имао је и где и кога. Не, за њега је планина, мајка и тих пар људи избор, слобода воље коју му је Бог дао рођењем.
Само је понекад спомињао реку на којој је одрастао, људе не. Неко би рекао, и говорили су:„Ма чудак”. Не, није! Само је то изабрао, зашто, само он зна, али је себе ту пронашао, далеко од урбаног живота, али ипак у контакту са људима које је он изабрао.
Да ли је то живот? За њега јесте и више него што је очекивао. Ни за чим није жалио, имао је сасвим довољно за себе и мајку, чак и превише, љубав и мир.
Осето је да се мајка гаси, нестаје. Сам је на старом гробљу, камен по камен, доносећи из старог каменолома, направио гробно место за њу и себе.
Преминула је тихо, како је и живела. Сахранио ју је одмах сутрадан ујутру уз присуство свештеника, није желео нико да дође.
За пар дана је почео да спаљује старе ствари и да се полако пакује. Где, само је он знао, као и прошли пут.
Завршио је још једно поглавље живота, никада се више неће вратити ту. Само је „оној деци”, рекао да га сахране ту поред мајке и да ће им на време јавити.
Опет је нестао, не да тражи боље и лепше, само је опет пресекао и то поглавље, баш као и некада давно у овом граду. Ножићи су били симбол живота .Живота који је он „секао” и који је њега „секао”.
Јавиће се знам, када за то буде спреман.
Стигао ми је нови ножић, пакетом. Значи, сместио се негде. Тај ножић је само обавештење да је добро, да је поново „засекао” живот.
То је за његаживот, за нас можда не, за њега један једини. Одлучио је да тако „гостује на овој позорници”, док не дође његово време да напусти своју улогу, и оде у вечност.
