Миливоје је скинуо похабану капу, дар од покојног оца, како би размрсио густу косу и некако одагнао бриге и журбу. Каснио је дебело. Цео дан је потекао наопако. Боље би било да није ни потезао на оволики пут. Јутрос су му овце, преплашене, пробиле ограду и разбежале се по долини. Никада се, колико га је памћење служило, није ништа такво десило, а не памти ни из прича свога покојног деде, по којем је и име добио, сличан догађај.
Рано, зором, када је кренуо да намирује стоку и обиђе имање изгледало је да ће дан бити леп, сунчан и ведар. Ех, како су само знаци које наше око види и ухо чује варљиви и како они други, нашим чулима невидљиви знаци које препознаје само наша душа, одређују ток догађаја. Јутарњи ваздух био је свеж, помало још оштар и расхлађен од снегова, на обронцима планине, преко којих се спуштао у долину на чијем почетку се налазила Миливојева кућа у којој је живео са својом супругом Ковом и троје деце. Ковиљка, или Кова како су је сви звали, изгледала је крхко и слабашно на први поглед, али је била равноправна у свим пословима са својим мужем. Наравно да је Миливоје био далеко снажнији од Кове, али је она имала духовну снагу, истрајност и мудрост, особине важне или чак и важније од силе и снаге, за обављање свакодневних послова и решавање проблема. Као добар домаћин Миливоје је увек, заједно са Ковом, планирао унапред послове које је ваљало обавити. Лакше и мање послове давали су деци, да се уче раду и труду, јер су била још мала, Звездана је имала свега 9 година, Арсеније 7 година и Димитрије непуне 4 године, ћерка и два сина. Миливоје и Кова били су веома поносни на своју децу, паметну и лепу, и одгајали су их речима, властитим примером и причама које су испредали уз огњиште, пред спавање, а које су њих двоје чули од својих родитеља и деда Миливоја.
Још јуче је Миливоје наоштрио секиру и припремио дугачку тестеру за сечење старог храста који се налазио на почетку имања, тик уз ограду и велику капију кроз коју се излазило на пут што води до суседног села, са једне стране, и старе воденице, на другом крају. Храст је био већ напола труо и старо дебло се пре пар година распукло. Са оних неколико квргавих грана наткриљених над капију изгледао је као какав стражар, раздрљен и пијан, заборављен на вечној стражи, уморан и зато срдит и непријатељки расположен према свим пролазницима. Посебно је ноћу изазивао језу, намерно померајући шкрипутаве гране у узалудном покушају да дохвати нечију капу или замрси дугу девојачку косу. Деца су на другом крају дворишта, довољно далеко од старог храста, направила себи рупу у огради кроз коју би се провлачила или би једноставно прескочила ограду ако су у журби, радије него да користе велику капију.
Храст је одувек био ту. Чак се ни покојни деда Миливоје, Бог да му душу прости, није сећао ни када ни ко га је посадио. Одувек је то било велико и моћно дрво. Чак и сада, видно старо и натруло, уливало је страхопоштовање својим стасом и сенком која се на ноћном небу, за ведрих ноћи, сабласно и јасно оцртавала. Необично је било и то што су се сваког пролећа из старог и наизглед мртвог стабла појављивали млади изданци, нове и зелене гранчице, доказ да животне сокове стари храст још увек испија из земље у коју је дубоко зарио своје корење. Тако је било и ове године.
Миливоје је, одмах после доручка, док је Кова са децом радила по кући, узео секиру и тестеру и отишао до храста. Пре него што је пљунуо у дланове и дохватио тестеру како би уклонио старе гране, тихо је упутио молитву Богу молећи за опроштај, како га је подучила Кова, што ће једном божијем створењу узети живот. Зуби тестере зашкрипели су и зацвилели полако гризући тврдо месо старога храста. Наизглед оронуло, дрво се упорно одупирало продирању метала и посао, за који је Миливоје мислио да ће брзо свршити, се отегао. Упорно и испреплетено цвиљење тестере и храста стварало је звук непријатан за ухо, оно људско и она друга која су скривена у шуми, на ливади и у тору немо слушала тај јецај. Пре самог краја, док се стара грана држала још само маленом траком свог меса за стабло из ког је настала, јецај је достигао врхунац у душама које нису биле људске. Прасак старе гране, која пада са стабла, стопио се са другим, још јачим, праском ограде, која је под притиском десетина тела уплашених оваца попустила и полегла на траву. Прошло је пар тренутака док Миливоје није разабрао звуке и схватио шта се управо десило. Бацивши тестеру и држећи капу у једној руци потрчао је ка тору, али овце су се, гоњене страхом, брзо разлиле по долини. У тренутку када је стигао до разваљеног тора из куће се појавила Кова, окружена уплашеном децом. Кова је деловала веома смирено, као и увек у необичним ситуацијама. Она је разумевала свет око себе много дубље и потпуније од било које особе коју је Миливоје познавао и понекад му је, та њена особина, уливала страхопоштовање. И сада је она одмах реаговала, пославши децу трком у долину за овцама, а Миливоја је на трен зауставила ухвативши га за рукав кошуље. Загледала му се у очи и успињући се на прсте кратко га је пољубила и прошапутала:
– Крени.
Све се то одиграло у свега пар тренутака тако да је Миливоју остала у сећању само нејасна мисао да му је промакло нешто веома важно. Али у трку за овцама та мисао је брзо потиснута другом, у том тренутку већом, бригом како сакупити стадо. После непуна два сата овце су биле у тору и Миливоје је великим чекићем закивао нове даске на месту где су овце направиле рупу у огради, док су се деца одмарала под тремом уз чаше свежег млека, које је Кова спремила за њих. Недостајао је само један и то онај најлепши млади ован који се истицао својом белином и мекоћом руна, кога су зато од миља деца прозвала Белиша. Миливоје је са децом прегледао целу долину, али Белиши није било ни трага. У исто време срећан што су сакупили стадо и тужан због губитка Белише, Миливоје је умео да прихвати оно што му судбина донесе, јер ко може против ње. Одупирати се судбини је само трошак времена, снаге и живаца, мислио је Миливоје, боље је искористити сваки њен дар и отрпети понеки шамар, али дигнуте главе и загледан у ново јутро и нови дан. Тако је било и овога дана.
Сечење старог храста је Миливоје морао да одложи, јер за данас су он и Кова испланирали још један важан посао. Требало је однети неколико џакова пшенице до воденице да се самеље, јер је у кући било брашна за још свега пар дана. Зато је Миливоје журно упрегао једног коња, натоварио у кола пет џакова пшенице, зграбио смотуљак, данашњи ручак и вечеру, који му је Кова са пуно љубави спремила и лагано промрсио три главе, још чупаве од јурњаве по долини. До воденице је стигао брзо, дан је био леп, миран и сунчан, а он задубљен у своје мисли. Није био забринут, само је, као и обично када је на путу био сам, преметао разне мисли у својој глави, пуштао их да долазе и одлазе и да се задржавају у његовој глави колико год желе. Миливоје је, иако озбиљан у пословима, отац, муж и домаћин, волео да машта.
Стара воденица није имала газду, бар не једног. Сви из околине долазили су и ту млели и, по некаквом неписаном правилу, као прави домаћини, док би се пшеница млела, људи би прегледали воденицу у потрази за каквим оштећеним и дотрајалим даскама, прегледали би и кров да негде не цури, греде и све оно што се у воденици налазило. Зато је сваки домаћин у кола са џаковима пшенице увек стављао и нешто алата, да му се нађе злу не требало. Све што је могло одмах би на лицу места поправљао онај који чека да се пшеница претвори у бело брашно непрекидним воденичарским мрмљањем, а ако се радило о каквим крупнијим поправкама брзо би та вест прошла кроз околна места и направила би се моба да се посао што пре заврши и тада би воденица ћутала, а чула би се бука од гласова, лупкања, тестерисања, довикивања и на крају песма, понека фрула, разговор жена и цика деце. Надалеко није било таквог брашна које је истицало испод жрвња у овој воденици и од кога су умешне домаћице правиле најслађе и најмирисније хлебове. Сваке године су се целе породице, које су преко године долазиле у воденицу, сакупљале пред Божић и са свештеником из села молиле испред саме воденице, чувајући је тако од Водењака и Русалки. Воденица је увек оном ко у њу сврати давала душевни мир и Миливоје није био изузетак.
Када је истресао први џак у кош и пустио жрвањ да мрмља старе недовршене приче Миливоје је изашао на светлост дана да боље осмотри кров и ограду око воденице. Воденица је била у одличном стању, све је било на свом месту. На самом улазу било је приметно да је недавно замењено пар подних дасака. Задовољан, Миливоје је обишао око воденице да би је погледао и са друге стране. Просто желећи да нађе какву штету, па да се баци на поправку и тако прекрати себи време. Са друге стране воденице чекало га је изненађење. На малој чистини, као посут свежим белим брашном, тек ухваћеним у скупљене шаке зароњене у сандук испод жрвња, стајао је Белиша и мирно чупкао сочну траву. Затечен неочекиваним призором, Миливоје није знао шта му је у том тренутку ваљало чинити. Обрадовао се што види Белишу и што ће се Кова, а још више деца, радовати када се врате кући али је истовремено био и збуњен и негде у врховима ножних прстију осетио је благо титрање које се пело полако уз листове и преко његових бутина сливало у стомак, правећи запетљано клупко ишчекивања некакве невоље. Као када се пред летње невреме све примири, ваздух стане, птице слете и заћуте, а цвеће сакупи своје цветове, мириси постану јачи и боје израженије. У таквом стању непомерљивости и савршеног мира, на самој граници између видљивог и невидљивог, постоји наговештај невоље и зла. Тако је било и овог тренутка.
Миливоје је позвао Белишу по имену, он је подигао главу, изненађен познатим гласом, и весело је дотрчао у потрази за руком која ће га чешкати по леђима. Белишина умиљатост променила је пут црних облака који су се, негде издалека, полако почели навлачити на Миливојеву душу и натерала га да се насмеје. Њих двојица лагано су се вратили до улаза у воденицу, Белиша да на миру чупка траву, а Миливоје да припреми остале џакове пшенице за млевење. Миливојев коњ, који је све време мирно стајао, упрегнут у запрежна кола, кратко је фркнуо када му се Белиша примакао и лагано поскочио. Миливоје се знатижељно зауставио, са џаком на рамену али све је већ било готово. Белиша је отрчао на други крај мале пољане, испред самог улаза у воденицу, а коњ је наставио да на миру пасе траву, повремено терајући досадне инсекте са својих слабина, машући великим репом. Неко време, потом, Миливоје се бавио џаковима, пшеницом и брашном, остављајући по страни Белишу и његов неочекивани повратак. Сунце је већ било довољно ниско и подсетило је Миливоја да данас није још ни ручао. Зато је узео замотуљак који му је Кова спремила, сео испред воденице, наслонивши се у хладу на ограду, прекрстио се и принео устима парче меког, слатког и белог хлеба, кратко га додирнувши уснама у кратком пољупцу, пре но што је одгризао комад. Уз хлеб Кова му је спремила и комад овчијег сира и леп комад сувог меса, јер данашњи дан је искушење и за тело и за душу. На крају је све то заливено свежом, хладном водом из стакленог балончета оплетеног шибљем, које је Миливоје увек носио када иде мало даље од куће. Пуног стомака и под притиском тешког дана Миливоје затвори очи и заспа у трену.
У тренутку када се пробудио није одмах могао да схвати где се налази и шта ради, било му је хладно и свуда око њега био је мрак. Кратко је трајао пут јасне мисли кроз замршени лавиринт ускомешаних снова који одлазе и слика јаве које постају све јасније. Миливоје је скинуо похабану капу, дар од покојног оца, како би размрсио густу косу и некако одагнао бриге и журбу. Каснио је дебело. Небо је било посуто звездама и из воденице се чуло само шапутање жрвња који је кроз своја камена уста прожвакао сву пшеницу и испљунуо чисто, бело брашно. Хитро је ускочио у воденицу и сигурном руком, јер је знао напамет сваки педаљ њене унутрашњости, дохватио фењер и кресиво. Ускоро је облак светлости окружио Милисава. Док је пунио џакове са брашном полако му је у свест продирала једна мисао, важна али још увек без јасног облика. Белиша! Страх да, по други пут у једном дану, није остао без младог овна натерала је Миливоја да одмах изађе у мрак и потражи га. Али чим је са фењером, високо подигнутим изнад главе, Миливоје ступио ван воденице угледао је Белишу како мирно стоји и чека га. Бела фигура окружена мраком деловала је помало сабласно и Миливоју не би било свеједно око срца да није знао да је Белиша један млади умиљати ован којем је овај дан можда и тежи него њему. Вратио се у воденицу да заврши паковање брашна и ускоро је био спреман за пут. Воденице ипак нису места на којима човек треба да дочека зору. Белишу је ужетом везао за кола у која је претходно убацио џакове са брашном, он сам повео је коња идући лагано испред њега и пазећи да не скрену са пута. Фењер је угасио јер је светлост месеца била довољна и његовим очима и његовој души.
Ишли су полако, иако се Миливоје трудио да коња поведе бржим кораком, као да су кола била оптерећена невидљивим теретом. Несигуран у себе, целог дана недостајала му је Кова. Мрмљајући у браду делове молитви којих се сетио и молећи и позивајући у помоћ свеце, Миливоје је сада више вукао кола него коња и даље пазећи на пут пред собом. На истоку се црнило неба полако преливало у љубичасто када је Миливоје угледао жути квадрат светлости иза којег три немирне главе сањају чудесне снове и у којем стоји једна сенка, наизглед крхка и слабашна. Срце му је заиграло и у том се огласише и први петлови који као да су и очекивали долазак ове мале, чудне дружине.
– Стани!
Глас јасан и чист, зауставио је кола, коња, Миливоја као и његово срце.
– Стани Миливоје и погледај ме.
Миливоје, и даље понављајући молитве у себи, полако се, готово паралисан од страха, окренуо у правцу Гласа. На месту Гласа стајао је Белиша погледа упереног у Миливојеве зенице. Када је млади ован поново померио уста чуло се:
– Миливоје, добар си домаћин и човек, али си починио једну грешку. Хтео си да посечеш стари храст испред твоје куће. Кућа је твоја Миливоје, али је то дрво Моје. Пустићу те Миливоје да однесеш ово брашно твојој деци и проживиш свој дуг живот у срећи и миру ако Ми обећаш да ћеш једну од младица које расту на старом деблу откинути и посадити у земљу унутар распуклог стабла и да ћеш под крошњом која из те младице нарасте посадити жбун перуника Мени у част.
Миливоје је нетремице гледао и даље укочен од страха, једва шта схватајући од речи које је чуо. Кратку тишину прекинуше петлови који су се други пут огласили у ишчекивању зоре.
– Миливоје, мораш Ми одговорити пре него што се петлови огласе по трећи пут.
Миливоје, збуњен и уплашен, није пуно тога разумео али је знао шта значи реч и обећање.
– Обећавам. Обећавам да ћу све тако како ми је речено учинити.
Коњ кратко зарза и поскочи и лагано крену, ударивши престрашеног Миливоја њушком у раме. Белиша лагано потрча за колима, а Миливоје остаде још пар тренутака молећи Бога да је све ово само сан из којег ће се сваког часа пробудити. Огласише се петлови и по трећи пут, а Миливоје оста будан.
На вратима куће стајала је Кова. Миливоје збуњен, уплашен и уморан хтео је да јој све каже одједном, да испразни душу, да олакша себи, да доведе Белишу, да клекне и да се помоли. Док је био на коленима Кова је његову главу загрлила и привила уз себе истовремено љубећи му косу.
– Одмори се прво, после ћеш ми испричати све.
Док се сунце ближило зениту, Миливоје је свеж, умивен и обријан, чисте косе и у белој кошуљи кренуо ка старом храсту. Грана коју је јуче одсекао још увек је лежала у трави поред стабла као откинут уд са тела ратника. Миливоје је зажмурио и обе шаке положио на храпаву стару кору дрвета. У мислима је поново оживео Глас који му се обратио и своје обећање, потом је са перорезом, који је извадио из џепа и који је наследио од свог покојног деде Миливоја, Бог да му душу прости, и на чијој дршци је тек сада приметио малу гравуру разгранатог дрвета храста, одсекао најлепшу и највећу младицу која је овог пролећа израсла на старом деблу. Истим перорезом у земљи, унутар распуклог стабла, направио је рупу у коју је засадио младицу. Деца су, свако са својом кантицом, залила младицу свежом водом, а Кова је засадила неколико перуника тик уз старо дрво.
– Док млади храст нарасте и стаса и перунике ће се раширити око њега.
Белиша је весело блејао у тору, задовољан што је у стаду, Кова је са децом припремала посебан, мек и мирисан, бели хлеб, а Миливоје се надао да је испунио обећање и дату реч. Јер човек без речи је као старо распукло стабло без грана и лишћа. Тако је било и тако ће бити.
