Најновије приче
Земља за моје босе ноге
Одувек сам волела равницу. Како зароним у оне сунцокрете, све тамно из мене исцури моментално. Давила сам све око себе како ћу једног дана да имам салаш. Мали, најмањи. Па
Гутљај у празно
Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија, што је икад сишао у
Невера
– Аман, дете, верујеш ли ти у нешто? – пита ме баба. Од Београда до бабине старе куће треба ми сат вожње. Остала је овде сама, и ја кад год
Пут
Ишчекујући да чујем своје име како га нежни анђеоски глас из звучника изговара, седим у великој прозрачној соби испуњеној белом светлошћу, за коју се од почетка питам одакле долази и
Храст
Миливоје је скинуо похабану капу, дар од покојног оца, како би размрсио густу косу и некако одагнао бриге и журбу. Каснио је дебело. Цео дан је потекао наопако. Боље би
Насилан смештај у психијатријску болницу на Арденима
Другог марта 1971. године ишао сам на посао замишљен, узнемирен, као да сам предосећао да ће ми се тог дана десити нешто изузетно лоше. Већ неколико ноћи пре тога интензивно
Неповређена
Покретних степеница ослушкујем, махнитим ветром појачане, звуке, док мирно стојим да ме до спомен обележја песнику, филозофу, владару и владици, небу под црногорске облаке, одвуку. У памћењу остаје трајно негдање
Три шансе за срећан крај
Тог лета сам свуда виђала срца: на привесцима који висе по трафикама, у рекламама, на ковертама и слаткишима у облику срца у продавници. Чак и на бизарним местима као што
Света река Јордан и Мртво море
Сунчано јутро нас је понело. Крај децембра осунчан као у рано пролеће. Свето тло под ногама. Топлота и светлост, дар живота несебично на дохвату руке. Свето тло под ногама. Радост