
Непрестани обрти
Од првих петлова, неизоставно ужурбани, „повлаче ногу” занимљивих обрта баш сви мени окружени. У разбијању заблуда има ту и озбиљних сатераности уза зид, и злурадог
Од првих петлова, неизоставно ужурбани, „повлаче ногу” занимљивих обрта баш сви мени окружени. У разбијању заблуда има ту и озбиљних сатераности уза зид, и злурадог
Сигуран сам да сте пуно пута чули или прочитали да је неко нестао без трага. Касније некога пронађу, или се сам појави, негде, али има
Шапат душе учинио је да из дубоког сна окретањем тела постранце на леву, са десне стране, ипак, као сваког јутра, превагне на леђа, отварајући очи
Звук је био несносан. Јака шкрипава бука трајала је данима. Људи су напољу прекривали уши, журили, али звук се чуо и у затвореним просторијама. Шкрипа
– Ћао, Мирјана! Ишла сам јуче са мамом у куповину. Добила сам ону тиркизну мајицу на којој су ПП-ови! И златне сандале. – Супер! Мама
Година 2215… – Хајде, улазите у капсулу, пожурите. Морате ми веровати, ово је једини начин да се спасимо – број 1 је говорио неколицини научника
Мама је повела Андреу у музеј. На вратима су је зауставили и замолили да баци тек купљени лилихип у облику цвета црвене боје. Тешка срца,
Лако је бити киван. И на друге, и на себе. Разлога напретек и за једно, и за друго. Свакодневно. Не мораш много ни да се
– Не застајкујте, децо. Не смете да станете. Идемо. Крећите се. – Али, мама?… – Без „али”. Зар да нас стигну? Никако, мили. Не клоните. Гледајте шуме.
Просветљена историја лежи испод вечите борбе за премоћ између сила технологије и магије. Тутњао је потиљком потмули бол. Осећао је песак под шакама… Унутар матираних
22. април 1919. Научнo-истраживачки институт у Хјустону… Научници, Стивен и Марк, су два дана безуспешно покушавали да отклоне квар на машини за брзинско, дубинско замрзавање
Са усхићењем и извесним страхом посматрао сам околни призор, понављајући непрестано у себи: Доживео сам, доживео сам! Често сам маштао да путујем кроз време, у
Голијату је било доста свега. Сваког дана су га исмевали на послу и нико није хтео више да се дружи са њим. Све колеге су
Сложићете се са мном – не постоји већи бол ни гори страх од овог који имам. Страх мајке од губитка детета. Дилема: шта да учиним,
У том колебљивом трену у ком се слике пред очима топе и нестају, а звукови мешају и замиру, тело јој је постало болно свесно неудобности
– Сазвали смо вас овде ради разматрања одређених појединости у вашој биографији и могућим начинима да се унапреди, како бих рекао, на обострано задовољство. –
Громови бесно ударају по мрачној земљи, опет је тешко погодити време. Брзо улазим у свој дом и успевам да ухватим све материјале које су ми
Требало је да прочитам уговор, сигурно је негде ситним словима писало да ћу излудети од овог голицања по мозгу. Али сад је касно, потписао си
Операција је добро прошла. Главни лекар је задовољно климнуо главом и саветовао пацијенту да избегава сваки вид напора и напрезања у пост-оперативном периоду. Није се,
Пробудих се усред ноћи окупана знојем менопаузе. Јеботе, имам 57 година! Како је то могло мени да се деси?! И кад ће ово да прође?
Када је Мојсије закорачио у шуму почело је тек да се смркава. Није осећао страх већ неку устрепталу одговорност да пронађе дечака чији су родитељи
Космички таласи гурали су напуштену свемирску станицу под именом 0058. Она је међу најстаријим свемирским постајама који су људи још давне 2160. године лансирали како
Читаве војске измишљених змајева кренуле су у борбу против лептирова белих, оних што живе само један дан. Оних анђеоских и зато су ти лептирови они
Роџер је отворио очи. Угледао је свјетлост. Требало му је нешто времена да се навикне на њу. Био је конфузан. И није могао да дође
Угледни научник Ларс Хансен изашао је из хеликоптера и стао на снијегом прекривено тло. За њим је изашла докторица биологије Естер Олсен из Копенхагена и
Стаза бјеше једва видљива. Пружала се долином уз невелику, кривудаву ријеку. Вода је, овог врелог љетњег дана, давала свјежину двојици коњаника. Један од њих, старији,
Моје име је Џон Волмсли. Ја сам инжењер аеронаутике и капетан I класе у космичким снагама УСН-а[1]. Ја сам оно што се последњих година, а
Отварам очи. Навала светлости чашћава ме истог трена реским болом. Смањујем чулне стимулусе на 30%. Истовремено изоштравам слику. Лежим под нагибом, на косини. Шта је
Ладу је призвала Видова игра. Уствари, сећање на ту игру. Једног поподнева, док је седео за празним столом, изненада, живо и јасно сетио се давно
Дан се ближио смирају, западно небо је горјело. Коњ му је био уморан од вишедневног пута и сада га је држао у лаганом касу. Коњаник
Ја сам робот. Добио сам људско тело. Добио сам посао, радим у угледној фирми и никада не грешим. Добио сам стан у којем живим да
Ноћ, опет ноћ. Дигиталац крај узглавља показује још многе сате бдења, малу вечност пре свитања. Ноћ је мој посао. Извор сете и средстава за живот.
Катарина уђе у капелу. Свјетлеће жишке у кандилима затреперише, а мирис тамјана испуни јој ноздрве. Сваке вечери, Катарина се дуго молила, у тишини. Молила и
Осмехнуо бих се, да имам снаге и воље, на слику из мог детињства: седим у препуном биоскопу Вождовац и гледам Повратак у будућност 2. Имам
На Мјесец стигао задњи брод пун углађених ЗемЗлијана. Тачно 2222. Шепуре се по купљеним парцелама, иронизирају… – Нема гужве у саобраћају! – Направићемо је –
Звали су ме у станицу. Јутрос. Због Фредерика. Сазнала сам да је нестао и да испитују све који су га познавали. „Немам шта да испричам”,