Кратке драмске приче
Конкурс
Поштовани писци и љубитељи кратких прича
Након успешног првог конкурса за кратку причу, где смо добили подршку бројних аутора из Србије и региона, са радошћу вас обавештавамо да расписујемо нови конкурс за сајт kratkeprice.net.

Драма
Правила конкурса
Тема конкурса
Тема конкурса су кратке приче свих поджанрова драме, као и других жанрова и нежанровске фикције који садрже елементе драме.
Број радова по аутору
Аутор може послати највише три рукописа на задати жанр, или укупно три ако се конкурише и за авантуристику.
Уз рукописе послати и своју биографију и фотографију уколико нисте раније учествовали на конкурсу сајта kratkeprice.net. Уколико јесте, и они су већ објављени на нашем сајту, нема потребе поново их слати осим уколико желите да се нешто од објављеног промени.
Радове слати на мејл: konkurs@kratkeprice.net
Дужина рукописа
Рукопис не би требало да садржи више од 15.000 карактера са размаком. Радове слати у фонту Times New Roman, ћирилицом и латиницом са квачицама.
Рок за слање
Рок за слање радова је до 31-ог јула 2024. Одабрани радови ће можда бити објављивани већ и у току самог конкурса, а свакако и у наредних месец дана након истека конкурса.
Објављене приче

Вечера за идиоте
Професора сам упознао сасвим случајно. Мислим да је била у питању нека досадна вечера на коју смо обојица били позвани. Седео је преко пута мене.

Лед
„У зиму пре бомбардовања се у тој шуми смрз’о дечак. Цело село га је тражило. Нашли су га тек у пролеће, кад је окопнило. Наредне

Фенечке сузе
Држећи дрвени усник своје луле међу зубима, граничар Милан Фелбаба је при слабој светлости посматрао јесењу кишу која је капала са надстрешнице у правилним размацима.

Веровања и заблуде
(има ли белих вила, осиња, у нашим крајевима – лична искуства) У нашим крајевима, готове да нема куће, у којој се није говорило о „белим

Мама, где ћу ја данас спавати?
Било је то врашки дуго, топло, ужарено лето 2008. године. Кроз суво и чисто стакло тамноцрвених кола видео сам малог, плавокосог Зорана како разочарано, тужно

Повратак из Хановера
Био је млад и пожељан. Радо виђен у друштву боема и градске елите. Због његових тамно зелених крупних и продорних, увек бистрих очију, многе су

Нови управник зграде – Раде
Рекао сам мојој другарици Ради, појавио се нови оглас на огласној табли у нашој згради. Тражи се нови управник наше зграде, а тврде да је

БродоЛом
Растрзани петодневним мукама, станари зграде „Чешаљ” могу коначно да одахну и да се преко викенда посвете туђим проблемима. Радост крију, али се она осећа у

Тачно у подне
Док се путници око мене смењују на перону, а машиновођа баца последњи опушак под точкове локомотиве из чијег ће оџака ускоро покуљати црна пара, моје

Грчко-персијски ратови
Цртица из живота два историчара и њиховог дјетета. Лежимо супруг и ја једно предвече, свако на свом тросједу и свако слуша своју музику. Таман да

Љубав иза гвоздене завјесе
Већ сам писала о томе да Ацика и ја, пошто смо обе историчарке, често поведемо разговоре о неким историјским темама. И тако једно јутро дође

Смрт је ништа наспрам праве љубави
или Прича о љубави која заслужује да остане забиљежена. Радећи мој посао ишла сам на многе тужне парастосе. Али, једна прича од прије десетак година

Кад сретнеш сама себе
Timothy је радио на свом великом дјелу. Можда би било погрешно рећи „радио”, јер задњих шест мјесеци није ни такнуо свој рукопис, а и оно

Ранац са емоционалним пртљагом
Још пре 20-ак година, увидела сам шта се дешава када људи одлазе у пензију. Ако не наставе да раде, западају у монотонију и брзо губе

Карневалска традиција
Над градом се спуштало мирно вече. Плавокоса новинарка је почела да пише свој новинарски чланак о карневалу у Струмици, јер је овај карневал имао посебно

Мирис смрти
Поглед кроз прозор ми даје слику кишног и тмурног јутра деведесет и неке. Један је од оних дана када бих га најрадије преспавала, али на

Завичајна прича
„Застани тек да схватиш шта у животу вреди Да имаш ком да се вратиш, да има ко да те следи“ Биљана Тодорић Овај стих песникиње,

Стара фотографија
Пробудила ме је пригушена светлост из друге собе и нека тиха прича. Лагано сам се пришуњала и гледала га шта ради. Гледао је неку стару

Усуд
И данас се прича о Милошу Радићу, угледном младићу једне варошице надомак Београда, који је на дан свог венчања, на путу до општине, изненада зауставио

Ђавољи шпил
Дина није баш нешто веровала у магију, али је бол за неузвраћеном љубављу натерала да, једног мајског јутра, посети сеоску врачару. Обрела се у трошној

Телепатија
Испред огледала тоалетног сточића чешљала се Ања. Мотајући косу у пунђу, њеним мислима одзвањало је питање: Да ли је сад срећан с њом? У исто

Зато што сам твоја
Возим се сатима уназад. Нисам хтела авионом, желим да о свему добро размислим док путујем код деде. Воз лагано клизи шинама, смењују се њиве, пашњаци,

Тајанствена љубавница на чаробном брегу у психијатријском азилуму на Арденима
(Март-април 1971. године) Сазнао сам касније да су лекарима достављени детаљни подаци о мени, да сам држављанин Југославије, социјалистичке државе, запослен у Социјалистичкој партији Белгије,

Земља за моје босе ноге
Одувек сам волела равницу. Како зароним у оне сунцокрете, све тамно из мене исцури моментално. Давила сам све око себе како ћу једног дана да

Гутљај у празно
Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија,

Невера
– Аман, дете, верујеш ли ти у нешто? – пита ме баба. Од Београда до бабине старе куће треба ми сат вожње. Остала је овде

Пут
Ишчекујући да чујем своје име како га нежни анђеоски глас из звучника изговара, седим у великој прозрачној соби испуњеној белом светлошћу, за коју се од

Храст
Миливоје је скинуо похабану капу, дар од покојног оца, како би размрсио густу косу и некако одагнао бриге и журбу. Каснио је дебело. Цео дан

Насилан смештај у психијатријску болницу на Арденима
Другог марта 1971. године ишао сам на посао замишљен, узнемирен, као да сам предосећао да ће ми се тог дана десити нешто изузетно лоше. Већ

Три шансе за срећан крај
Тог лета сам свуда виђала срца: на привесцима који висе по трафикама, у рекламама, на ковертама и слаткишима у облику срца у продавници. Чак и

Errando discimus *
Знатижеља је превладала. Чим јој је достављач дотурио пошиљку, наплатитивши онолико да и себе бакшишом части, потргала је картонски омот испод кога је провирила корица

Само је он знао
Мало, старо, скоро заборављено гробље у Новом Саду, као да се налазило унутар огромне кристалне кугле, која је заслепљујуће блистала тог необично топлог, децембарског дана.

Ма биће све у реду
Дебеле пахуље, као комади рашчешљане вуне, падају у одсјај ноћи. Небо се располови, страшан крик пресече сан: моја ћерка, моја ћерка! Њено месечево лице је

Јутро
Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама јако истрошена. Трећа злоћудна болест на другим местима у том сићушном телу је

Шљива у цвату
То је било једино јутро које ми се урезало у памћење, и које желим да проживљавам изнова и изнова. Јасно се сећам сваког делића сваке

Кравата
Ја сам детектив, приватни детектив. Одувек сам знао да ћу то бити… Од ране младости сам радознало посматрао свет око себе, увек тражећи другачији одговор

Стари другови
Деда Лаза седи на веранди, гледа пожутели албум са сликама и сети се својих војничких дана. – Лазо, деране мој, дођи до твог дедике, требаш

Сенка снова
У граду, где се дигитални снови стапају са сивим тоновима стварности, новац није само средство размене – он је одраз дубљих тензија. Папирни новац шушти

Покајање
Лавеж паса је био једини звук који је реметио његову тишину. Једна дрвена столица и кревет са излизаним душеком, и некад, бело окречени зидови су

Приповедаоница у Завејанима
Постоји једно село, засеок мали, са именом Завејани… Кад веје снег ковитлан дивљим ветровима по хелмским планинама, завеје се светлост и време; белинама таме, обневиђен

Такси станица
Бити београдски таксиста је за мене увек била привилегија. Толико се у мени накупило прича са београдског асфалта да бих вам могао приповедати годинама. Они

Скадарлијски витраж
Све заглуви и заустави се у покрету, заледи се, само дубоки мирис устајалог времена у неком погледу, баш када је ту на углу улице један

Учењак
Када га је видио како отвара капију, Јанку се смркло пред очима. – Опет он!? Изађи, па му реци да нисам код куће и да

Крива Мара
Откако зна за себе живот је није мазио, није миловао и није је срећа ни једном погледала. Ветрови и олује дували су и носили разне

Леа и паника
Већ пар година сам ожењен. Живимо у складном браку, супруга и ја. Лепо зарађујемо и срећни смо што, поред посла, имамо и своје становање. У

Летопис уходе
Ма, само противречне вести о роскијским намерама!, снажно се проломи кроз узаврели августовски ваздух оматорело источнодоњесаксонско наречје. Час жели да влада балканским земљама, а час

Човек који воли вечност
Има већ четири године како је умро последњи станар те улице. Од онда, стални гости су тишина, промукли ветар и осећај са другог света. Зими,

Да сам била неко други
Психолог: Зашто мислите да сте стално депресивни? Ана: Не знам. Прочитала сам негде да трауме у детињству могу то да учине човеку. Психолог: Јесте ли

Етно море
Због незавидне финансијске ситуације у породици, ријешили смо да овог љета не идемо на море. Да не бисмо баш потпуно били ускраћени чарима љета, одлучио

Опако зло
Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале… ко зна, можда је зато тако и

Као да су ноћи вечне
Домска деца су у девет одлазила на спавања. Дежурна васпитачица је мрзовољно пришла кревету. Који је за вас разапет био, одјекивало је у мислима мале

Патике
Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира се врелом водом. Око ње

Панталоне
Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се препусти неким неморалним активностима, које

Две чаше
На столу је стајала шоља попијене кафе, од јуче. Узела ју је у руку. И даље мирише. Талог се осушио, као земља кад попуца. Напољу

Која је твоја прича
Хитан позив. „Где идемо?” „Зар је битно, сви су исти, крећемо.” „Исти?” „Ма алкоси, к’о социјална служба, иде и полиција, крећемо.” Возимо се у тишини.

Живот и он
Међу гомилом објава и реклама, „нестварна” слика на друштвеним мрежама. Неко место, негде где доминира сивило. Пола је у рушевинама, а оно мало што је

Први радни дан
Преко Бироа рада обавијештен сам да сам добио стално запослење. Пар ријечи садржао је назив предузећа, датум и вријеме када треба да ступим на посао.

Ован
Ован убица ударао је с леђа. Савио би шуту главурду, пошао уназад да ухвати залет, па би свом снагом јурнуо у слабине немоћника. Од питоме

Лисица под отоманом
Касно јесење вече. Угрушци хладног мрака нахватали се под креветима, иза шиваће машине, испод умиваоника са лавором… Слаба сијалица растерује их са стола, али у

Тајна
Зашто је тајна веза она која се лепше памти? Можда, јер није било ничега што је могло да је поквари? Осим нас самих. Зашто би

Конзерва
Било је то једне, па већ сад далеке вечери. Међу прастарим зидинама неке тврђаве, на обали једне хладне ријеке, неког неважног, малог града, само сићушне

Мук
Дечак, не старији од четири, пет година, истрже ручицу из мајчине шаке и стушти се преко улице. Мајка јурну за њим. Разлеже се језива шкрипа

Господ зна
Осредњег раста, сувоњав, енергичан, с лакоћом је стизао где год се његово присуство подразумевало, или само прижељкивало. Свуда је стизао и за сваког имао одговарајућу

Са укусом јагоде
Возио је полако, главном улицом села из којег је његова породица отишла пре скоро педесет година. Од тада није био овде. Све се променило, или