
Вечера за идиоте
Професора сам упознао сасвим случајно. Мислим да је била у питању нека досадна вечера на коју смо обојица били позвани. Седео је преко пута мене.
Професора сам упознао сасвим случајно. Мислим да је била у питању нека досадна вечера на коју смо обојица били позвани. Седео је преко пута мене.
„У зиму пре бомбардовања се у тој шуми смрз’о дечак. Цело село га је тражило. Нашли су га тек у пролеће, кад је окопнило. Наредне
Држећи дрвени усник своје луле међу зубима, граничар Милан Фелбаба је при слабој светлости посматрао јесењу кишу која је капала са надстрешнице у правилним размацима.
(има ли белих вила, осиња, у нашим крајевима – лична искуства) У нашим крајевима, готове да нема куће, у којој се није говорило о „белим
Било је то врашки дуго, топло, ужарено лето 2008. године. Кроз суво и чисто стакло тамноцрвених кола видео сам малог, плавокосог Зорана како разочарано, тужно
Био је млад и пожељан. Радо виђен у друштву боема и градске елите. Због његових тамно зелених крупних и продорних, увек бистрих очију, многе су
Рекао сам мојој другарици Ради, појавио се нови оглас на огласној табли у нашој згради. Тражи се нови управник наше зграде, а тврде да је
Растрзани петодневним мукама, станари зграде „Чешаљ” могу коначно да одахну и да се преко викенда посвете туђим проблемима. Радост крију, али се она осећа у
Док се путници око мене смењују на перону, а машиновођа баца последњи опушак под точкове локомотиве из чијег ће оџака ускоро покуљати црна пара, моје
Цртица из живота два историчара и њиховог дјетета. Лежимо супруг и ја једно предвече, свако на свом тросједу и свако слуша своју музику. Таман да
Већ сам писала о томе да Ацика и ја, пошто смо обе историчарке, често поведемо разговоре о неким историјским темама. И тако једно јутро дође
или Прича о љубави која заслужује да остане забиљежена. Радећи мој посао ишла сам на многе тужне парастосе. Али, једна прича од прије десетак година
Timothy је радио на свом великом дјелу. Можда би било погрешно рећи „радио”, јер задњих шест мјесеци није ни такнуо свој рукопис, а и оно
Још пре 20-ак година, увидела сам шта се дешава када људи одлазе у пензију. Ако не наставе да раде, западају у монотонију и брзо губе
Над градом се спуштало мирно вече. Плавокоса новинарка је почела да пише свој новинарски чланак о карневалу у Струмици, јер је овај карневал имао посебно
Поглед кроз прозор ми даје слику кишног и тмурног јутра деведесет и неке. Један је од оних дана када бих га најрадије преспавала, али на
„Застани тек да схватиш шта у животу вреди Да имаш ком да се вратиш, да има ко да те следи“ Биљана Тодорић Овај стих песникиње,
Пробудила ме је пригушена светлост из друге собе и нека тиха прича. Лагано сам се пришуњала и гледала га шта ради. Гледао је неку стару
И данас се прича о Милошу Радићу, угледном младићу једне варошице надомак Београда, који је на дан свог венчања, на путу до општине, изненада зауставио
Дина није баш нешто веровала у магију, али је бол за неузвраћеном љубављу натерала да, једног мајског јутра, посети сеоску врачару. Обрела се у трошној
Испред огледала тоалетног сточића чешљала се Ања. Мотајући косу у пунђу, њеним мислима одзвањало је питање: Да ли је сад срећан с њом? У исто
Возим се сатима уназад. Нисам хтела авионом, желим да о свему добро размислим док путујем код деде. Воз лагано клизи шинама, смењују се њиве, пашњаци,
(Март-април 1971. године) Сазнао сам касније да су лекарима достављени детаљни подаци о мени, да сам држављанин Југославије, социјалистичке државе, запослен у Социјалистичкој партији Белгије,
Одувек сам волела равницу. Како зароним у оне сунцокрете, све тамно из мене исцури моментално. Давила сам све око себе како ћу једног дана да
Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија,
– Аман, дете, верујеш ли ти у нешто? – пита ме баба. Од Београда до бабине старе куће треба ми сат вожње. Остала је овде
Ишчекујући да чујем своје име како га нежни анђеоски глас из звучника изговара, седим у великој прозрачној соби испуњеној белом светлошћу, за коју се од
Миливоје је скинуо похабану капу, дар од покојног оца, како би размрсио густу косу и некако одагнао бриге и журбу. Каснио је дебело. Цео дан
Другог марта 1971. године ишао сам на посао замишљен, узнемирен, као да сам предосећао да ће ми се тог дана десити нешто изузетно лоше. Већ
Тог лета сам свуда виђала срца: на привесцима који висе по трафикама, у рекламама, на ковертама и слаткишима у облику срца у продавници. Чак и
Знатижеља је превладала. Чим јој је достављач дотурио пошиљку, наплатитивши онолико да и себе бакшишом части, потргала је картонски омот испод кога је провирила корица
Мало, старо, скоро заборављено гробље у Новом Саду, као да се налазило унутар огромне кристалне кугле, која је заслепљујуће блистала тог необично топлог, децембарског дана.
Дебеле пахуље, као комади рашчешљане вуне, падају у одсјај ноћи. Небо се располови, страшан крик пресече сан: моја ћерка, моја ћерка! Њено месечево лице је
Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама јако истрошена. Трећа злоћудна болест на другим местима у том сићушном телу је
То је било једино јутро које ми се урезало у памћење, и које желим да проживљавам изнова и изнова. Јасно се сећам сваког делића сваке
Ја сам детектив, приватни детектив. Одувек сам знао да ћу то бити… Од ране младости сам радознало посматрао свет око себе, увек тражећи другачији одговор
Деда Лаза седи на веранди, гледа пожутели албум са сликама и сети се својих војничких дана. – Лазо, деране мој, дођи до твог дедике, требаш
У граду, где се дигитални снови стапају са сивим тоновима стварности, новац није само средство размене – он је одраз дубљих тензија. Папирни новац шушти
Лавеж паса је био једини звук који је реметио његову тишину. Једна дрвена столица и кревет са излизаним душеком, и некад, бело окречени зидови су
Постоји једно село, засеок мали, са именом Завејани… Кад веје снег ковитлан дивљим ветровима по хелмским планинама, завеје се светлост и време; белинама таме, обневиђен
Бити београдски таксиста је за мене увек била привилегија. Толико се у мени накупило прича са београдског асфалта да бих вам могао приповедати годинама. Они
Све заглуви и заустави се у покрету, заледи се, само дубоки мирис устајалог времена у неком погледу, баш када је ту на углу улице један
Када га је видио како отвара капију, Јанку се смркло пред очима. – Опет он!? Изађи, па му реци да нисам код куће и да
Откако зна за себе живот је није мазио, није миловао и није је срећа ни једном погледала. Ветрови и олује дували су и носили разне
Већ пар година сам ожењен. Живимо у складном браку, супруга и ја. Лепо зарађујемо и срећни смо што, поред посла, имамо и своје становање. У
Ма, само противречне вести о роскијским намерама!, снажно се проломи кроз узаврели августовски ваздух оматорело источнодоњесаксонско наречје. Час жели да влада балканским земљама, а час
Има већ четири године како је умро последњи станар те улице. Од онда, стални гости су тишина, промукли ветар и осећај са другог света. Зими,
Психолог: Зашто мислите да сте стално депресивни? Ана: Не знам. Прочитала сам негде да трауме у детињству могу то да учине човеку. Психолог: Јесте ли
Због незавидне финансијске ситуације у породици, ријешили смо да овог љета не идемо на море. Да не бисмо баш потпуно били ускраћени чарима љета, одлучио
Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале… ко зна, можда је зато тако и
Домска деца су у девет одлазила на спавања. Дежурна васпитачица је мрзовољно пришла кревету. Који је за вас разапет био, одјекивало је у мислима мале
Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира се врелом водом. Око ње
Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се препусти неким неморалним активностима, које
На столу је стајала шоља попијене кафе, од јуче. Узела ју је у руку. И даље мирише. Талог се осушио, као земља кад попуца. Напољу
Хитан позив. „Где идемо?” „Зар је битно, сви су исти, крећемо.” „Исти?” „Ма алкоси, к’о социјална служба, иде и полиција, крећемо.” Возимо се у тишини.
Међу гомилом објава и реклама, „нестварна” слика на друштвеним мрежама. Неко место, негде где доминира сивило. Пола је у рушевинама, а оно мало што је
Преко Бироа рада обавијештен сам да сам добио стално запослење. Пар ријечи садржао је назив предузећа, датум и вријеме када треба да ступим на посао.
Ован убица ударао је с леђа. Савио би шуту главурду, пошао уназад да ухвати залет, па би свом снагом јурнуо у слабине немоћника. Од питоме
Касно јесење вече. Угрушци хладног мрака нахватали се под креветима, иза шиваће машине, испод умиваоника са лавором… Слаба сијалица растерује их са стола, али у
Зашто је тајна веза она која се лепше памти? Можда, јер није било ничега што је могло да је поквари? Осим нас самих. Зашто би
Било је то једне, па већ сад далеке вечери. Међу прастарим зидинама неке тврђаве, на обали једне хладне ријеке, неког неважног, малог града, само сићушне
Дечак, не старији од четири, пет година, истрже ручицу из мајчине шаке и стушти се преко улице. Мајка јурну за њим. Разлеже се језива шкрипа
Осредњег раста, сувоњав, енергичан, с лакоћом је стизао где год се његово присуство подразумевало, или само прижељкивало. Свуда је стизао и за сваког имао одговарајућу
Возио је полако, главном улицом села из којег је његова породица отишла пре скоро педесет година. Од тада није био овде. Све се променило, или